Pišem ovo kratko i, znam, uzaludno razmišljanje kao neko pismo. Ni sam ne znam kome, ali to me uopšte ne čudi.

Danas je petak, 14.mart. Primio sam tri link-poziva za prisustvo sutra, na rimskoj Piazzi del Popolo na manifestaciji za Evropu. Jedan poznanik mi je u svojoj kratkoj poruci napisao da on tamo neće biti fizički, ali duhom svakako. Zahvalivši mu se, dodao sam da tamo neću biti ne samo zbog skupe vozne karte Udine-Rim, ni još skupljeg hotelskog smještaja.

A ni duhom. I ne samo zato što u to vrijeme, u 15 sati, kako bi rekao jedan Disneyev junak, praktikujem ružnu mediteransku naviku. Jednostavno, ne kontaj na mene, bez obzira na vlastitu mi minornost.

Ne, jer do te manifestacije, koju je pokrenuo novinar dnevnika La Repubblica i pisac Michele Serra, a dnevnik mu naravno odmah stao uz bok, ne držim nimalo. Serra je nabrzinu pokrenuo tu inicijativu jer, kako je, prije sedam dana, objasnio u Che tempo che fa, šik-buržoaskom TV salonu Fabija Fazija (kanal La Nove), Evropa je sada kao saksija od terakote između dviju željeznih, američke i ruske. Manifestaciju su podržale brojne ličnosti javne scene, od muzičke, književne i filmske, do šarene političke gomile svih oni koji su olako pristali na finansiranje naoružavanja UE (800 milijardi, a za zdravstvo, školstvo, kulturu i socijalnu politika – kako bude).

Biće tamo i vlasnik dnevnika La Repubblica, koji se isticao i ne prestaje u nastojanju da bude broj jedan ratnohuškački list. Mladac je iz familije Elkann Agnelli. Ne znam je li se još može govoriti o Fiatu ili je bolje spomenuti Stellantis? Nije važno, oni će iz ove tendencije ka naoružavanju, u budućnosti koja se već dešava, izaći kao pobjednici, kao sto je bilo i dosad, počev od Velikog rata. Naravno, neće nedostajati ni lobista svih fela, i sve to u ime čvršće Evrope. Dakle, nikako ne one koja je, kao u nekoj hibernaciji, bez ikakvog plana B za rat u Ukrajini, ponavljala jedne te iste stvari, pa ju je mogući mir jako iznenadio. I nanio grdnih briga našoj dragoj Urusli i compagnia bella, koji o dijalogu govore kao o đavlu ili vampiru kojeg treba otjerati bijelim lukom/češnjakom naoružavanja do zuba.

Da ne zaboravim, u pomenutoj je emisiji, Michele Serra, hladno kao da govori iz čaše špricera, izjavio da na “njegov” trg neće doći putinisti, trampisti, nacionalisti… Svi isti, naravno, dovoljno je da ne misle kao on, ali biće mnogo onih koji su mlako osuđivali užas u Gazi i vrlo stidljivo priznali da se protiv Rusije vodi proksi rat. Nekako mi pade na pamet partizanska pjesma u kojoj je jedan stih naprijed, rame uz rame (ili se varam da postoji?). Svejedno, samo neka je naše, a drugi i drugačiji? Ko zna da li ga uopšte imaju.

Ipak, istog dana, nedaleko od Piazze del Popolo, na Trgu Barberini, biće održana manifestacija za Evropu mira, na kojoj će, u organizaciji ljevičarske partije Potere al popolo, biti svi “retrogradovići” i “negativci” (već pobrojani prema Serri). Nose svoj krst pacifizma, bez obzira na galamu Serrinih “Evropljana”.

Kao retrogradović zahvalio sam na pozivu jednoj staroj italijanskoj “komunjarki”, koja pamti da je na Trgu Barberini, početkom osamdesetih, govorio jedan veliki Italijan. Sandro Pertini. Tada je rekao da ne punimo arsenale oružjem, već skladišta žitaricama.

I njoj sam zahvalio. I ona meni, za moje prisustvo duhom.