“Pun mi je kufer foliranata, iskoristanata, prevaranata, glumaca, polupesnika, poluljudi, polupoljubaca, polujebača, poluduša, nedeljnih ručkova s lažnim očima, osmesima, novim haljinama, odelima, razgovorima sa repovima, prećutkivanja, dodvoravanja, ogovarača, priča o uspesima, neslušanja šta drugi pričaju, pun mi je kufer. Ljudi su prestali da razgovaraju. Samo sebe slušaju.Pun mi je kufer njihovih masnih suština i tumačenja smisla života”, rekla sam posle jedne večerinke Manituu.

“Ljubavi, to se leči. Mislim taj kufer tvoj možemo da bacimo u more da ga odnese nekom drugom. Nekog drugog da natovari. Šta će tebi on? Idemo da mu očitamo molitvu za dobru plovidbu. Dodji da te zagrlim i da ti šapnem šta je suština”, uhvatio se za večitu temu pod naslovom “Ko je koga i gde sabio u ćošak glupošću”.

“Šapni mi”, rekoh, znajući da će opet da me iznenadi predvidivošču.

“Suština se gleda. Evo, na primer ja, sad gledam suštinu. A to smo ti i ja i ovaj trenutak dok gledam kako ti se pogled menja. Od blago razočaranog, pomalo ljutitog i mutnog, postaje ogledalo gde mogu da vidim svaku svoju boru. Gde mogu da opet vidim kako sam te našao. Hajde sedi da ti izujem čizme i izmasiram stopala. Razbiću onaj čvorić koji se napravio pa ti skida osmeh. Gledaj me. Samo me gledaj”.

Eto tako ono što je predvidivo i poznato ponavljanjem dobija puniji smisao.

.

(iz “Manitu, ljubavi moja”)