Nada Tanić, rođena 4. avgusta 1926. u Livnu, članica ustaške mladeži, obukla je uniformu ustašice sa svojih 16 godina – 1942. a već u sedamnaestoj, tj. početkom 1943. Maks Luburić uputio je u logor Staru Gradišku na dužnost čuvara – ustaške dužnostnice i pomoć ustaškoj upraviteljici ženskog dela logora Maji Boždon – Slomić. Pre toga 1942. bila je opčinjena ustaškim nedelima Luburića pa ga je zamolila da mu bude posestrima i da svom prezimenu doda i njegovo – Luburić. Sačuvana slika Maje i Nade u ustaškim uniformama dokumentovano potvrđuje njihovu sponu na dužnosti u logoru. Nada Šakić se 1944. sa 18 godina udala za Dinka Šakića, tada komandanta koncentracionog logora Jasenovac. U obrazloženju odluke Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača utvrđeno je da su Maja i Nada Luburić teško zlostavljale internirke.
Ustašku upravu ženskog dela koncentracionog logora u Staroj Gradiški sačinjavale su ustašice: logornica Maja Buždon iz Bakra i „dužnosnice: Milka Pribanić iz Zagreba, Božena Obradović sa Korduna i Nada Tanić – Luburić iz Livna.
U zapisu logoraša Berger Egona piše:”… Pljačkale su i oduzimale sve od zatočenica. Tukle su, kažnjavale, bacale u samice i same ubijale za sitnicu”.
A u zapisniku ZAVNOH-a od 25. 01. 1945. Lidija Zlatić se navodi: „Od jeseni (1942) nalazila se na čelu tih logora neka Maja Buždon, devojka od neke 22 godine, vrlo surova i nasilna… Iza nje su vršile upravu nad ženskim logorom takođe Maja i Nada Luburić, sestre Maksa Luburića (?), te Božica Obradović. One u surovosti nisu ništa zaostajale za Majom…”.
U drugom zapisniku Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina ZAVNOH-a od 22. 5. 1945. godine Rozika Sinko iz Zagreba je izjavila:
„… Koncem 1943. premeštena sam u zloglasnu kulu u kojoj su većinom bile židovke i pravoslavke. Te drugarice su uglavnom bile izgladnjele i izmorene od teškog poljskog rada kojeg su leti i u jesen obavljale, pa kako sada u zimi za njih nije bilo posla bile su zabavljene češćanjem perja, ali kako to po mišljenju naših tlačitelja nije bio dovoljno težak rad za zatočenice počeli su sukcesivno likvidiranje tih drugarica. Danomice su ulazili u odeljenje zloglasni ustaški satnik Bosak sa meni nepoznatim ustašom, pa ustašice Nada Luburić, neka ustašica Maja i Božica „pravoslavke”. Oni su izabirali žrtve i dali ih zaklati ili dotući u samicu, a i sami su prednjačili u klanju…”.
Profesor Ruža Rubčić je zapisala kao logorašica Stare Gradiške između ostalog:
27. avgusta 1942. pojavio se LJubo Miloš opet u našem logoru. NJegov dolazak izazvao je kod svih zle slutnje.
– Što će se sad dogoditi?
Ubrzo smo dobile odgovor na pitanje. Isto veče prozvane su drugarice Zlata Šegvić iz Splita, profesorica i Hana Pavelić, činovnica iz Zagreba (ostale žene koje su bile na popisu nisu se mogle pronaći u logoru) i odvedene su. Kasnije smo saznale da su odvedene u ustašku bolnicu gde su u podrumu, nakon zlostavljanja ugušene. NJihove su stvari poslane u ustaški magazin.
Koncem novembra 1942. godine odvedene su u „kulu”, u samicu, žena i kćerka Vjekoslava Knežića iz Zagreba. One su bile tako mučene da je kći usled pretrpljenog straha i muka umrla od kapi, dok je majka poludela gledajući svoje mrtvo dete. Nekoliko dana ostala je luda majka s mrtvom kćeri dok je nije zadesila sudbina svih žena u „kuli” – bila je ugušena. Kratko vreme posle Kneževićevih odvedena je iz logora LJerka Mihić iz Sarajeva koja je baš ležala u babinjama. Smestili su je u „kuli” u samicu, gde je dete već posle nekoliko dana od zime i gladi umrlo, a onda su je jednog dana i samu odveli i ugušili.
Od bolesti i gladi umrle su u logoru mnoge žene: Olga Milčinović profesorica iz Zagreba, Marija Lojan iz Zagreba, dovedena u logor zbog muža, Matilda Petrović iz Zagreba, dovedena zbog muža, Fina Grković iz Zagreba, Mraz, majka koja je dovedena u logor radi sina, Darinka Bosnar, omladinka iz Zagreba, Elza Krajs iz Sarajeva, Milka Novković iz Karlovca i mnoge mnoge druge.
Ustašama nije bilo dovoljno da nas drže u večitom strahu u neizvesnosti nego su nam doveli ustaške „dužnostnice” Maju Buždon iz Bakra; Milku Pribanić iz Zagreba, Božicu Obradović s Korduna, Nadu Tanić – Luburić iz Livna. One su poput zmajeva bdile nad nama.
Nemilice su tukle naše žene, bacale ih u samice bez razloga. Pljačkale su novopristigle žene, oduzimale i najpotrebnije stvari, kao lekove i odeću”.
Šta je rekla prilikom svedočenja Terka Gojmerac pred Zemaljskom komisijom Hrvatske 19. 10. 1944. godine:
„… Bila sam svedok u vremenu od jeseni 1942. do jeseni 1943. kako ustaška zapovednica Maja Buždon brutalno zlostavljanja žene. Za svaku najmanju sitnicu bacala ih je u samicu bez hrane i ležaja na golom podu. Osim nje istaknule su se u okrutnosti i mrcvarenju žena ustašica: Nada Luburić, Milka Pribanić i Božena Obradović”.
Jevrejka P. Vajs u svedočenju o svom boravku u logoru Stara Gradiška rekla je: „Maja Buždon, neka Milka stara oko 22 godine, šef šnajderaja, pa Božena, oko 16 godina, Nada Luburić oko 18 godina, bile su krvnici Kule. One su svoje žrtve klale i gušile po noći. Računam da su ih likvidirale oko 2.000. Razna mučenja, kao batinanje i zatvaranje u samice bez hrane, bila su svakodnevna”.
—
Na fotografiji
Nada Tanić Luburić i Marija Slomić Buždon, logornice ženskog logora
u Staroj Gradiški, vršile su svirepa nedjela, mučile i ubijale logorašice
radio gornji grad 
