Zašto?

Zato što je bilo u trendu čistiti Jevreje, Rome i Srbe tih dana.

Neko je video da Hitler to radi, pa hajde malo i mi,

želeći etnički čistu naciju,

kao da je to uslov nekakve sreće i zajedništva.

Slikar, potpuno van vremena,

neupućen u bilo kakva zbivanja,

zagledan u svoje dubine i nemire,

često skrhan svojim unutrašnjim stanjima,

u Parizu uvek iznova tražio svoju šansu, često gladan.

Na ovim prostorima – jedan jedini.

Pola života proveo je dokazujući da vredi.

Drugu polovinu, umesto da uživa u plodovima svoga rada,

završio je u masovnoj grobnici, prekriven krečom.

Zašto baš on?

Kome je smetao takav, sav u traženjima i nestalnostima?

Verovatno nikome, najviše sebi.

Šta znaju golobradi dečaci sa puškama,

kojima je neko rekao – pucaj.

Počisti ovaj deo grada.

I u njemu i nesretnog Savu,

koji se slučajno tu zatekao,

potpuno van podela i ludila koje je zavladalo.

Imao je samo jedno, svoje, umetničko,

koje nije imalo veze sa verama i nacijama.

Živeo je u umetnosti, za umetnost,

slaveći svaki dan kada može da slika, zagledan u beskraj.

Progonjen svojim strahovima i priviđenjima,

nepripremljen da beži, nepripremljen da se bori i uzvrati,

onako pitom, zamolio ih je da se sredi, svojoj majci je poljubio ruku i pošao sa njima.

Doterao se i obrijao, kao da ide u život, a ne u smrt.

Otišao je dostojanstvenije nego što su mnogi živeli.

Šta da im objašnjava dok su ga vodili?

Vrednost slika i majstorstvo njegovih ruku?

Koliko govori svetskih jezika?

Koga briga.

Toga dana stradalo je 120 ljudi iz Šida.

Zašto?

Zato što se drugačije zovu i prezivaju.

Sava je poslednjih godina svog rada

prestao da se potpisuje na slikama, jer mu je potpis bio na ćirilici.

Stavljao je samo datum.

Datum je na kraju i ostao.

Datum stradanja.

A mi, šta smo naučili, u Jugoslaviji?

Da prihvatamo drugo i drugačije.

U krajnjem, sve je to naše,

deo kulturnog bića.

Neki, izgleda, nisu.

Sava je bio samo jedan od mnogih koji je tako otišao.

Samo što njegova priča posebno boli,

zato što je bio građanin sveta,

potpuno van podela,

Dok se pucalo, on je slavio život.

Ustaška racija ga je i zatekla dok je slikao.

Koliko bezazlenosti sa jedne strane,

koja bi da učini svet lepšim,

i koliko mraka sa druge,

koja misli da ubijanjem nešto rešava, a samo stvara nove i nove rane.

Mislio je da može da se odbrani bojama,

pejzažima,

slikama,

koje su pancir od besmisla, ali ne i metaka.

Da li su oni koji su u njega pucali ikada držali četkicu u ruke?

Streljan je, a da nije ni znao zašto je kriv.

Ostao je njegov atelje,

rodna kuća,

galerija,

slike, rasute širom sveta.

Sve je to moglo da ostane i sa njim.

Ali nije.