“Izronila sam”, kažem Manituu koji je zaronio u papire. Nešto danima ćuti.

Ćutala sam i ja tamo u očaravajućoj Firenci. Bog te pita šta sam videla od svega, šta nisam. Nisam se mu se javila. Sanjala sam kako me mazi po obrazu i kaže: Evo, uradio sam. Ne brini. Moj veliki Manitu. Ceo taj dan nisam videla ništa. Jedino što znam i čega se sećam, bilo je to da znam da sam u Sijeni. Legla sam na trg. Sunčano. Divan dan. I tako na tim putovanjima, ako nisi s nekim koga voliš, onda se sve pretvori u misli o njemu. I kad se lepota jednog nasmejanog i bezbrižnog sveta pomeša sa tim, može da bude jako prijatno.

Jednom je pričao kako sanja da kolima obidje Italiju. Kad sam pitala s kim bi to bilo, odgovorio je da će ići sa onim koga “navata”. I zabo mi jednu iglu u srce. Ja sam pravila planove, filmovala. Od davnina znam da ne smem da radim to kad je stvarni život u pitanju. Moj život. A ipak sam se zanela. Kao da je moj život život nekog kog pišem. Pomislila sam: Pa on mene uopšte nema u planu. Nekakvom. Ikakvom. I još jedna igla. Ovoga puta sama sebi. Umem ja to vešto. Tačno znam gde da zabodem da najviše zaboli.

Elem, ćutim i u Firenci. Inernet slab, baterija na telefonu se prazni na svaka dva ulaska na net. Tablet zaglavio. Da nije bilo nekog dečka da mi to popravi ne ni proradio. Srećom, imaću bar fotografije da, kad se vratim, mogu da se priberem i vidim gde sam bila.

Zamišljam ga kako se nervira što se ne javljam. I, i to me boli. I na momente pomislim na onu pesmu koja ima stihove “šta si ti, Mičko, bio meni? Moj drug, moja ljubav?” I tu se zaglavi sećanje na stihove koje sam volela i nad kojima sam kao klinka mnogo suza prolila. A odglave se samo suze. Jesam li se ja setila pesme koja je u perfektu? I opet suze. Pamtiću Firencu po njima.

Plašim se svojih pisanija. Ona mi uvek unapred kažu nešto što će da se desi. Vraćam se na stihove i pišem ih u glavi u prezentu. Magija reči. I, da vidiš, lepše zvuči. I bude mi lakše. Onda zaspim na trgu i opet sanjam.

Njega.