bernhard piše pesme o usnama jedne žene koje ljupko šapuću zrele trešnjine cvetove što mi u prozor udaraju kad kiši

i moj je ljubavnik

nikom to nisam rekla

zaveo me je brzo i vešto sa samo nekoliko stihova poznate tuge

dok je uspavljivao dete pod vedricom mlečnog neba

tiho sam plakala u snu tog deteta koje je možda i moje

toliko sam plakala da su se posle sušenja listovi knjige skoreli

to je od tada moje mesto za plakanje

i kad sam srećna od sreće i kad sam tužna i sebi ružna

bernhard me ljubi na kašičicu nebesku

što nam je skroje krpenjače mastiljave noći ovenerene

a ja ga pitam

hoćeš li me ljubiti i kad bude pomračenje

o da

tada ću da ti odmračim sve nedoumice u gustom mraku

to ljubavnici poput mene umeju da rade kad ih ponoć uzme

kad im znanje i pamet razbistri svu uzaludnost svoju

jer sve je lako objašnjivo jer je prosto

a nista komplikovanije za objašnjavanje svetu nije

do ono kad te ljubim kao ljubavnik i kao muž u isti mah

bernhard postavlja trpezu ljubavnu i stere postelju ljubavnu

na mom stomaku što titra od groma izlivenog stiskom očiju

i prašti na sve strane zora

a bernhard i ja još budni i ispražnjeni od dnevnih tegoba

nalepo ludi od grčevitih čuvanja napunjenih pluća smehom

ovo se ne govori na sva zvona nikom

bernhard piše pesme o usnama jedne žene koja ljupko duva

cvetove zrele trešnje što mi u prozor udarajau kad kiši

da se napune u plod mojim usnama

i moj je ljubavnik muž

što temeljito poželi

hajde da ponovimo ono od malopre

onda mi se vasiona u glavi okreće

i mala nam je mala

spram onog što će tek da se desi stvarno a eto dešava se

u mojoj pesmi