Кazimjež Brandis dnevničke zapise, u zimu 1978, započinje pitanjem stvaralačke nemoći. Mesecima ne pišem – to je polazište dubokih uvida o prisilnoj neproduktivnosti stvaralaštva, osećaju depresivnog zastoja, intelektualne malaksalosti, o samotnoj nemoći, danima koji su zapravo prekidi u egzistenciji kada san postaje jedino utočište i prilika da se čovek ,,povuče u dubinu, u izdvojenu, bolju stvarnost’’. Ako se prekid u pisanju može opisati kao psihofizičko stanje sub-depresije, onda je čitanje spasonosno prisećanje, simbolička osvetljenost prošlosti, ,,psihičko stanje u kome opštimo sa samima sobom, to je protok asocijacija koje sežu duboko u podsvest’’. Brandis neprekidno postavlja pitanje smisla pisanja i čitanja, muči ga neizreciva ritualnost stvaralaštva. Ima li pisac svoje mesto stvaranja, svoju ,,fotelju pod prozorom“, ili je zauvek bezmestan, izmešten? Navodi primer savremenika i pisca Vitolda Gombroviča koji je otišao u Berlin i tamo je ostajući posve sam, otuđen i usamljen, naviknut da raspravlja o suštinskim pitanjima za kafanskim stolom ,,sedeo u berlinskoj kafani čekajući da neko naiđe. Pričala mi je o tome Ingeborg Bahman. I niko nije dolazio. Najzad je kapitulirao.“ Sećam se, piše Brandis, ,,fragmenata njegovog Dnevnika, opisa dosadnih berlinskih časova koje je, da bi se utešio, preračunavao u dolare koje je primio“.
Кnjiževnost, naime, ima dva izvora – Bibliju ili Odiseju. Pisanje pripada jednoj ili drugoj tradiciji – ili je potraga za Bogom ili avantura sa svetom (Dostojevski – Balzak, Кafka – Hemingvej). Suočen sa društveno političkim pitanjem zabrane Brandis ne ostaje opterećen dnevno-političkim marginalijama, nego sve događaje sagledava kroz perspektivu istorijskog pamćenja. Gombrovič je u egzilu primer podsticajne odsutnosti, njegova intelektualna senka postaje metafizički simbol sudbine posleratne Poljske. Niko kao Gombrovič nije poljsko društvo, iz okrilja podsticajne odsutnosti, tako napadao i razobličavao, skidajući sa njega pritom sve slojeve psiholoških pretvaranja i kulture laži. Dostojevski je, sa druge strane, pisac dubine koji svoje likove podređuje velikoj Ideji. Ruska kultura, posredstvom Dostojevskog, dodiruje poljsku dušu tako što poljska posleratna stvarnost sve napadnije podseća na romane Dostojevskog. U njima su oslikani kolopleti intriga, likovi revolucionara, zanesenjaka i duskutujućih oponenata; sve kod Dostojevskog ,,zaudara na provokaciju’’. Poput Gombrovičevog odsutnog prisustva, poljsko društvo pogađa strela genija Dostojevskog. Svet njegovih romana odmotava klupko ljudske nesavršenosti, budući da se u likovima Dostojevskog više ne odigrava borba dobra i zla, u njima je izmešano dobro i zlo. Društvo postaje slika takve ambivalentnosti ,,možda preko vizantijsko-retoričkog jezika vlasti, preko atmosfere dvolične idejnosti, pune kajanja u samokritici i sveprisutnog podozrenja’’. Posredstvom njegovih dela, pogođeni strelom borbe za Ideju, postaje jasno da ,,političke utopije imaju koštunjavost teorija. Njihov sasvim očišćeni crtež, bestelesnost i anatomska pravilnost takođe nalikuju na kostur. Znači, od toga se počinje i na tome se završava igra ideja…’’
Na poljskom jeziku štampan pod nazivom Meseci, u srpskom prevodu Petra Vujičića objavljen pod nazivom Varšavske beležnice (1978-1984), ovaj dnevnički roman donosi upečatljive epizode iz života posleratnog društva na prekretnici. Brandis otvara estetski problem intelektualne doslednosti, ali i etički problem suočavanja sa antisemitskom prošlošću poljskog društva koje je na prikrivene zločine najčešće odgovaralo upadljivim ćutanjem.
vidjeti:
radio gornji grad 
