DESIĆE SE ČUDO!

…………….

Dodji, ne mogu da odlepim nos sa ogledala. Smejem se kako mi je to uspelo, uprkos tome što sam ih poslednjih godina vešto izbegavala. Prodjem pored najvećeg u stanu i, bu! prestravim se. Duša me moja nije htela.

Od skoro, stanem ispred i smejem se onoj koju vidim. I ona se meni smeje. Kaže mi: “Vidi kako si smešna tako lepa”. Kažem joj:” Bože, kako si lepa tako smešna”. I tako mnogo puta ne možemo jedna drugu da izbegnemo. A i što bismo. Zavolele smo se.

Opet je počelo da buja proleće, baš kao onda kad sam sanjala kako mi se desilo čudo. Odgvorno tvrdim da se čuda dešavaju baš meni. Reći ćete: “Čudna mi čuda, ništa čudno”.

Reći ću vam: “Kad bisete znali koliko mogućnosti postoji za nemoguće, ne biste nosili ironiju umesto ordenja. Desilo bi vam se”….

.

( iz romana “Manitu, ljubavi moja”)