Norveški autor Tarjej Vesos domaćoj čitalačkoj publici poznat je po romanima “Ledeni dvorac” i “Ptice”. Izvori govore da je napisao oko pedesetak dela i da su pojedina dela, iz veoma plodonosnog opusa, doživela ekranizaciju. Ono šta Vesosa izdvaja od drugih autora, a šta čitaoca veoma iznenađuje, jeste poetski stil. Dakle, o stilu Tarjeja Vesosa može se naširoko govoriti. Ovakav stil uopšte ne čudi s obzirom na činjenicu da se Vesos ostvario i u poeziji, kao i većina, na početku svog stvaralaškog angažmana. Još jedan prilog tvrdnji da se zaista dobar roman dobija iz poezije.
Vesos impresionira samom bajkovitošću prizora koje naš um zamišlja. Osećamo hladnoću koja nam štipa obraze, nos za koji verujemo da nam u određenom momentu može otpasti. Mesto na kom se radnja odvija jeste mesto u kom se nastanila surova hladnoća. Ista je stvorila, na jednom vodopadu, velelepni ledeni dvorac.
Dakle, Sis i Un, dve jedanaestogodišnje devojčice, upoznaju se jedne zimske večeri pod plaštom različitih očekivanja i zamisli. Pre toga, u školi, Un se pojavljuje kao nova učenica. Ona koja se ne uklapa i koja želi da je većina vršnjaka prosto ostavi. To nije slučaj i sa Sis. Njihovi pogledi ukrstiće se onda kada se njihove duše prepoznaju, u potpuno tananoj, i krhkoj, sličnosti. Nasuprot Sis, onoj koja figurira kao predvodnica ostalih, egzistira Un kao tajnovita kreacija koju treba podrobno istražiti. U jednom momentu, misteriozna Un nestaje. Naravno, autor nam daje seriju njenih razmišljanja. Tajna se krije u ledenom dvorcu, čudu prirode, sa dušom.
Misteriozan nestanak mlade Un podići će ljude iz lanaca ravnodušnosti i tromosti. Potaga ne izostaje danima. Ipak, akcenat je na mislenom stanju devojčice Sis. Kroz misaoni tok jedanaestogodišnje Un samu Un smo dovoljno upoznali. Sada se, sasvim precizno i nedvosmisleno, autor referiše na misleni tok one koja je svetu koji je okružuje i dalje vidljiva, a to je Sis.
Veza između Sis i Un veoma je neprohodna. Jedna u drugoj se ogledaju, jasno je. Jedna drugoj predstavljaju nagosti sopstvenih tela, i to je sve. Ipak, posvećeniji čitaoci lako će rešiti misteriju njihovog odnosa. Autor nam daje naznake, ostavlja smernice za moguća tumačenja i otkrivanja drugačijih osećanja i vizija. Bitna je, veoma, sama uloga ledenog dvorca. Njegova velelepnost koja privlači poglede divljenja, ali i izaziva strah i morbidne slutnje, najzad vizije.
Reč je o knjizi u kojoj bol peva umilnim glasov. Ona ima snagu utešiteljke, ali i rušiteljke. Prazna mesta želimo da sačuvamo kao takva. Na našu prazninu, onu u duši, da nas podsećaju. Da ne zaboravimo tuge koje su nas lomile i koje su vremenom postale male radosti. Kao što bi Markes rekao, parafraziram: Ne žali što se završilo, raduj se što se dogodilo.
Ipak, reč je o gubitku koji nas opseda. Bolu koji ne prestaje da nas vraća u sećanja. Sa prvim znacima proleća, Ledeni dvorac počinje da se otapa. Dečijih radosti i strahova nestaće, kao i sećanja na prošle ljude, kao i uvek.
Vesos iznenađuje svojom stilistikom. Kratkim poetskim rečenicama koje su veoma efektne, posložene po sasvim ispravnom redosledu. Slike koje se smenjuju slike su jeze, blage boli i silovitog očaja. Vesos je napisao bajku u crnom, i dao joj poetski glas, da o bolu, i značaju gubitaka, peva večito umilnim glasom.
.
Roman je prevela Ratka Krsmanović Isailović, sa norveškog
radio gornji grad 
