za dosanih dana u skutu gradskog parka

čitali smo veveričje korake sa peruškom u kosi

i duvali u prazninu dana obmotanom nam oko nogu

on bi uskliknuo povremeno

kako bi bilo dobro

odgovorila bih

da bilo bi

i

vežbali smo da se gledamo u oči

i gadjamo divljim kestenima

koje prvo uglancamo vunenim čarapama

da sijaju kao namazani uljem

kad najednom kriknu on

probola si mi oko

namerno si to uradila prokletnice nijedna

da ono ne bi nijednu drugu nikad nigde

za ovoga života