U protivnom, upadaju u takav vrtlog, u kome ne mogu da isprate sebe, stalno im je nešto, a ne znaju šta.

Mnogi toga nisu svesni, i umesto da se oslobađaju, dodatno se zarobljavaju.

Najveći ideal? Imati što više, umesto ne upasti u mašinu,

kojoj nikada nije dovoljno.

Umesto slobode, potrošnja.

Umesto mira, daj još, još i još.

Kapitalizam ti prvo oduzme vreme, pa ti ga onda prodaje nazad kao odmor.

Stvara želje koje nisu tvoje – da bi ti ih onda ispunio.

Ukrade telo pa ga prodaje kroz fitnes i zdravu hranu.

Preoptereti psihu pa nudi rešenje kroz razne seanse.

Stvara usamljenost pa ti prodaje aplikacije za upoznavanje.

Stvara patološka stanja da bi ti posle prodao lekove i zdravlje.

Kapitalizmu ne treba tvoja samodovoljnost nego konstantna zavisnost.

Vrediš onoliko koliko može da ti naplati, a ne koliko si nezavistan.

Niti je sve novac, niti je vreme novac.

Niti smo pametni onoliko koliko imamo lajkova.

Niti vredimo onoliko koliko žele da nas plate.

Niti smo lepi onoliko koliko se uklapamo u nametnuti model lepog.

Uče nas da ne vredi ono što nije profitabilno, kao da je novac jedino merilo.

Čovek nije broj, nije rejting, nije klik.

Čovek je mnogo više od onoga na šta ga svodi tržište.

Duša ne gleda ko koliko ima, nego ko koliko jeste.

Autentičnost izaziva nelagodu – jer ruši fasade oko nas.

Čovek kome ne treba ništa – najveći je protivnik kapitalizma.

Ljudi su sve češće anksiozni jer se ne uklapaju u takve šeme.

Svi simptomi imaju koren u negiranju sopstvenog bića.

Nisi poremećen što si osećajan – već si živ u svetu koji to nije.

Ako te boli, ne znači da si “poremećen” – možda si još čovek.

Duša ne traži terapiju – traži iskrenost i bliskost.

Ni najbolji psihijatar ne može da bude zamena za zdravo društvo i odnose.

Ne postojimo da non-stop radimo, nego da budemo živi.

Kada ti treba terapija da bi podneo svoj posao – to nije terapija, to je prilagođavanje neljudskom.

Najveći luksuz je – slobodno jutro.

Nije normalno da si stalno umoran.

Najveća sloboda je kad ne moraš da se prodaješ nikome.

Ako moraš da izgubiš sebe da bi uspeo – to nije uspeh.

Bliskost ne donosi profit, ali hrani dušu.

Najlepše stvari nemaju cenu: pogled, dodir, miris zemlje, tišina, boja glasa.

Život je slobodno disanje, gde nije sve prožeto novcem – nego smislom.

Život je dah, pogled, tišina, život je beskraj.

Biti nesavršen – postaje oslobađajuće.

Kada svi jure, a ti zastaneš sa strane.

Kada svi pričaju, a ti si jedan od retkih koji čuje i sluša.

Živeti sporije nije znak lenjosti nego svesnosti da nisi rob.

Manje nekad znači više, jer ne robuješ time.

Više vredi jedno “ne mogu” nego hiljadu lažnih osmeha.

Živimo u fabrikama identiteta – svaki proizvod mora da se svidi tržištu.

Stvarnost više nije ono što jeste, nego ono što može da se proda.

Postoji logika profita, ali i logika srca.

Vrediš i kada nemaš.

Vrednost je u tebi, a ne na tebi.

Novcem sve može da se kupi, osim onog osećaja da si sam do nečega došao.

Priroda ne traži da platiš da bi bio deo nje.

Ne traži novac, ona samo da budeš tu, sa njom, živ

Kada se sve monetizuje i kapitalizuje – šta ostaje?

Večita glad za nesputanim.

Koje ne naplaćuje, nego oslobađa.

Koje daje, bez da ispostavlja račun.

Tišina, najmanje košta, a najviše vredi.

Od kapitalizma se treba lečiti, onda si spašen mnogo čega,

ovako,

razboljevaš se da bi nešto ostvario,

a onda se od toga lečiš, i tako u krug.