Pišem pesmu s naslovom “Skloni me s ovog vazduha, ne mogu da dišem”. Nikako da završim. Zaglavila mi se kost u grlu i ni tamo ni tamo.

Spakovala sam kofere. Odlučila da se više ne zajebavam sa sobom. Spakovala sam i glavu da je ponesem. Za svaki slučaj. Možda mi zatreba tamo gde idem. Lepo otpakujem i kažem joj: “E, sad misli, pička ti materina, da ti pička materina, kad nisi na vreme mislila”. Blago onima koji na vreme misle. Njihovo je carstvo zemaljsko.

Ni na čiji jezik se ne spotičem, osim na svoj. Pljunuću u dlanove i počeću iz početka da mislim. Gde li sam ono spustila glavu da mi je znati.

Zaboravi me u troskoku. Lakše ću da se preskočim.

Ako si tamo gde jesi zbog toga, onda nek ti je bog upomoć. Mene ni djavo ne može da zaboravi, a kamoli ti. Šuškam ti u glavi. Čuješ li kako koraknem pa stanem.

Našu kuću češ da skućiš, da mi staviš keceljicu i da ti pevam popevke dok pržim kranjske kobasice.

.

(iz pisma Manituu kad je jednom bio daleko i hteo da me zaboravi)