To je bilo ranih dana jeseni 1978. godine. Na spratu Dobrotvorovog doma, usred Haulikove ulice u Zagrebu, u stanu Dedića snimali smo jednu scenu za film i TV seriju o Zdravku Čoliću. Arsen je šarmirao pričom o povređenoj ruci, Gabi kuvala kafu a smeh se orio sve do hotela Eksplednade. Dok se tehnika nameštala domaćin predloži da plavušan što se motao oko nogu nešto odsvira. Klinja sede za pijanino i bez stida ili straha od gungule odsvira temu iz TV serije ”Povratak otpisanih”. Tako smo upoznali Matiju. Kasnije sam saznao da je upravo to svirao na audiciji za prijem u muzičku školu. Prvo je primljen u muzičku pa godinu i po kasnije u osnovnu školu.

Nikada veliki sin slavnih roditelja nije zloupotrebio to čije je dete (sa svojim ocem zapravo radio kratko) već je sve postigao svojim radom i talentom. Genetski predodređen za muziku, svoj, tihi gospodin, Evropljanin, Sloven, obožavalac Šopena, Bartoka i Baha, ljubitelj valcera i majstor improvizacije, znak Riba, emotivac do koske, pijanista džez škole Graca…

Njegovo sviranje je vremenom postalo ritual nezaboravljanja božjeg sveta i svetovnog porekla. Umetnik nikad nije poništo vrline duha i srca i time ugrozio čin svog stvaranja. Na stepenu višljem od svetih igara i pokajničkih svečanosti čuvao je i održavao sećanje na svoju istoriju na dublji način.

Sve do dana današnjeg…Zbogom Prijatelju!