“Zaglavljenost. Možeš da se zaglaviš da ne primetiš. Posebno ako dugo traje neko stanje. Zaglaviš se u saobračaju, pa se uključi zeleno. U liftu. Dodje kad- tad struja ili majstor. Spas. Zaglaviš na žurci s pijanim društvom od kojeg prosto ne možeš da se odvojiš jer su pojedini tako zabavni da drže pažnju. Odglavljivanje sledi.

Zaglaviti se u sebi. To je priča za sebe. Andrić kaže da, a to me teši, kad odredjeno stanje počne da muči, treba ići do kraja, dok ti se ne smuči. O tome razmišljam ovih dana”:

“To nije neka tema da trošiš vreme, milena moja. Hajde mi reci jesi li se onomad odbranila kada su u pitanju tvoji stavovi o poverenju? Odglavila si se. Razoružala stavove protivnika. Jesi. I šta sada tu trabunjaš o zaglavljenosti. Svaka vrata imaju bravu. Svaka brava ima ključ. Sve se otključava ako želiš”, rekao je Manitu.

“Ali, čoveče božji, ne znam gde sam ostavila ključ! Ne znam gde su vrata! Ne znam gde je brava”, zaplakala sam.

“Ne vredi plakanje. Udahneš duboko, zaroniš u sebe, i dok traje vazduha naći češ šta tražiš”, mirno je seckao luk za roštilj. Dolaze prijatelji da se nadišu. Da se nagledaju lepote. Da se napiju spoja sebe s tišinom. Jeste, uglavnom svi zaćute posle nekog vremena gledajući kako se sunce zapliće o grane skoro uzrele kajsije i lagano umire u travi tamo na nekom uzvišenju od zelenila.

“Zaglaviš se zapravo izmedju onoga što želiš i onoga što misliš da će se desiti ako pokušaš da ostvariš. I, ni tamo ni tamo”, iznela sam svoje mišljenje koje je verovatno “pokradeno” iz neke knjige iz psihologije ili časopisa za žene koji su puni saveta o svemu i svačemu. Saveta za lakši život, posebno.

“Ima tu jedna stvar. Jedina koja odglavljuje začas. Želiš li?”

“Želim”.

“Onda gruni!”

“Samo tako?”

“Samo tako se rešava sve. Gruneš ne misleći na posledice”.

“Šta ako izgubim?”

“I sama si pisala o tome da je čovek uvek na dobitku i tvrdila da je često na većem dobitku kad je na gubitku!” Gotovo da se naljutio, moj Manitu.

“Jesam, ali….”.

“Nema “ali”! Znaš kako u narodu kažu da jedno “ali” devojčinu sreću kvari!

“Ali sad sam u pitanju ja a ne tamo neki drugi!”

“Naravno da si ti. Gle, šašavice! Pa ti si se takvim razmišljanjem samopripremala za sebe! Šta si mislila? Da deliš savete drugima? Neeeee….Sve što se nataloži u nama je za nas. Ne pišemo radi drugih. Moramo to. I tako sebi objašnjavamo sebe. Čak i kroz likove ubica, jebača, smarača, kukavica, junaka, poltrona i izgubljenika, mučenika i srečnika, i…i…i…stotine drugih. Čak i kad proučavamo život pisca o kojem želimo da napišemo roman, to smo mi! To su naše slike, naše misli, iako se temelje na uranjanju na osnovu činjenica pokupljenih iz raznih knjiga koje su kopanje po životu junaka kojeg oživljavamo”.

“Niko ni u čiju glavu ni dušu ušao nije samo se rukovodeći pokupljenim činjenicama. To hoćeš da kažeš?”

“Da, Jednoga dana kad budeš izdala tu knjigu, mnogi će čitaoci misliti da te poznaju. A niko nikoga na ovome svetu upoznao nije ako ga kroz sebe nije proteo. Kao konac kroz iglu. kao mač kroz grlo živoga. Krv mora da šikne. Ako toga ne bude, ostanu samo “mrtvo slovo na papiru”. Nevidljivi za opstanak u drugome. Nejasani i bledi. Kopija slabo čitljiva. Gruni”.

“Grunem.

Tačka”.

.

(iz “Manitu, ljubavi moja”)