Prolog

„Šta je za nas današnji grad? Mislim da sam napisao neku vrstu poslednje ljubavne poeme posvećene gradu, u vreme kada u njemu postaje sve teže živeti. U stvari, izgleda da ulazimo u period krize urbanog života; a Nevidljivi gradovi su san ponikao iz srca tih nepodnošljivih gradova koje poznajemo. Ljudi danas s podjednakim naglaskom govore o uništavanju prirodnog okruženja i krhkosti masivnih tehnoloških sistema (koja može dovesti do lančanog sloma koji bi paralizovao cele metropole). Kriza prekomerno naraslog grada je druga strana krize prirodnog sveta. Slika ’megalopolisa’ – beskrajnog, bezobličnog grada koji neumoljivo prekriva površinu zemlje – dominira i mojom knjigom. Ali već ima mnogo knjiga koje proriču katastrofe i apokalipse: napisati još jednu bilo bi izlišno i u svakom slučaju suprotno mom temperamentu. Moj Marko Polo želi da otkrije skrivene razloge koji ljude vuku da žive u gradovima: razloge koji važe nezavisno od svake krize. Grad je kombinacija mnogih stvari: sećanja, želja, jezičkih znakova; to je i mesto razmene, kao što nam govori svaki udžbenik iz ekonomske istorije, samo što ta razmena nije samo trgovina robama već uključuje i reči, želje i sećanja. Moja knjiga počinje i završava se slikama srećnih gradova, koji se neprekidno oblikuju i potom blede, usred onih nesrećnih…“ (Kalvino, 1983)

„Knjiga u kojoj sam, verujem, rekao najviše toga, ostaje Nevidljivi gradovi, zato što sam u njoj mogao da sva svoja razmišljanja, iskustva i nagađanja usredsredim na jedan simbol; i zato što sam u njoj izgradio mnogostranu strukturu u kojoj se svaki kratki tekst nalazi između drugih u nizu koji ne podrazumeva posledičnost ili hijerarhiju već mrežu unutar koje se mogu pratiti različite putanje i izvući višestruki i razgranati zaključci.“ (Lezioni americane, „Esattezza“, 1985)

I

Ne mora da znači da Kublaj-kan veruje svemu što Marko Polo kaže…

Ne mora da znači da Kublaj-kan veruje svemu što Marko Polo kaže dok opisuje gradove koje je obišao u svojim izaslanstvima, ali očigledno je da tatarski car sluša mladog Venecijanca s mnogo više radoznalosti i pažnje nego bilo kog među svojim glasnicima ili istraživačima. Nastupi u životima careva i onaj čas kada ponos zbog neizmernog prostranstva osvojenih teritorija zamene seta i osećaj olakšanja, s kojim uviđamo da ćemo uskoro dići ruke od svakog pokušaja da ih upoznamo i shvatimo; neka praznina, koja nas obuzima s večeri, posle kiše, kad počinje da se širi zadah pokislih slonova i miris pepela od sandalovine koji zamire na ognjištima; vrtoglavica od koje podrhtavaju reke i planine naslikane na mrko žutim obodima planisfera, i u kojoj, jednu za drugom, odmotavamo depeše koje najavljuju krah poslednjih neprijateljskih trupa, koje idu iz poraza u poraz, i trgamo vosak s pečata kraljeva za koje nikada nismo čuli, koji preklinju za milost pred našim nadirućim vojskama i nude godišnji danak u dragocenim metalima, štavljenim kožama i kornjačinom oklopu; trenutak očaja, u kojem otkrivamo da je carstvo koje nam je izgledalo kao zbir svih čuda ovog sveta samo beskrajno i bezoblično rasulo, da je njegova korumpiranost toliko gangrenozna da je naše žezlo više ne može suzbiti, da smo s trijumfom nad neprijateljskim vladarima nasledili i njihovu sporu propast. Samo je u opisima Marka Pola, kroz zidine i kule osuđene na rušenje, Kublaj-kan mogao da razazna filigransko tkanje jednog veza tako tananog da bi mogao izmaći čeljustima termita.

Gradovi i sećanje. 1. Diomira.

Ako se pođe odatle i ide tri dana na istok, stiže se u Diomiru, grad sa šezdeset srebrnih kupola, s bronzanim statuama svih bogova, ulicama popločanim kalajem, kristalnim teatrom, zlatnim petlom koji svakog jutra kukuriče s tornja. Sve te divote putniku su već poznate, zato što ih je video i u drugim gradovima. Ali ovaj se izdvaja po tome što ako se u njemu nađeš u septembarsko veče, kada dani postaju kraći i kada se sve raznobojne lampe pale odjednom na vratima pečenjara, a neki ženski glas s terase vikne „uh!“, možeš samo da zavidiš onima koji u tom času misle kako su već doživeli takvo veče i da su tada bili srećni.

Gradovi i sećanje. 2. Isidora.

Čoveka koji dugo jaše divljim predelima, obuzima želja za gradom. Konačno stiže u Isidoru, grad u kojem palate imaju spiralna stepeništa optočena morskim puževima, u kojem se prave vrhunski durbini i violine, u kojem stranac koji ne može da se odluči između dve žene, uvek sretne treću, u kojem se borbe petlova izokreću u krvave obračune između kladioničara. Na sve to je mislio dok je žudeo za nekim gradom. Isidora je zato grad iz njegovih snova, ali s jednom razlikom. U snevanom gradu bio je mlad, a u Isidoru stiže u poznoj dobi. Na trgu se nalazi zid uz koji sede stari ljudi i gledaju mladost kako prolazi. On zauzima svoje mesto među njima. Želje su tamo već sećanja.

Gradovi i želja. 1. Doroteja.

O gradu Doroteji može se govoriti na dva načina: može se reći kako se četiri aluminijumske kule podižu s njenih zidina, oko sedam gradskih kapija, s pokretnim mostom preko jarka, čija voda otiče u četiri zelena kanala koji presecaju grad na devet četvrti, od kojih svaka ima tri stotine kuća i sedam stotina dimnjaka. I ako imaš u vidu da se udavače iz svake četvrti udaju za mladiće iz drugih, a njihove porodice razmenjuju robu na koju imaju isključivi monopol – bergamot, jesetrinu ikru, astrolabe, ametist – onda na osnovu tih podataka možeš izvoditi proračune, sve dok ne utvrdiš sve što si hteo da saznaš o tom gradu i njegovoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ili možeš reći, kao gonič kamila koji me tamo doveo: „Stigoh tamo jednog jutra, u svojoj ranoj mladosti, mnoštvo sveta hitalo je ka pijaci, žene su imale lepe zube i gledale te pravo u oči, trojica vojnika na nekoj bini svirali su klarinete, a svuda oko mene okretali su se vrtuljci i vijorili šareni natpisi. Pre toga znao sam samo za pustinju i karavanske puteve. Tog jutra u Doroteji osetio sam da nema te dobre stvari u životu koja ne bi čekala na mene. Narednih godina, moj pogled se opet vratio na pustinju i karavanske puteve; ali sada znam da je to samo jedan od mnogih puteva koji su se tog jutra otvorili preda mnom u Doroteji.“

Gradovi i sećanje. 3. Zaira.

Uzalud bih, velikodušni Kublaju, pokušavao da ti opišem Zairu, grad visokih bedema. Mogao bih ti reći koliko stepenika imaju njegova ulična stepeništa, kolikog su raspona lukovi njegovih tremova, kakvim su pocinkovanim pločama pokriveni njegovi krovovi; ali već znam da bi to bilo kao da ti nisam rekao ništa. Nije, naime, to ono od čega se sastoji taj grad, već odnos između mera njegovog prostora i događaja iz njegove prošlosti: to su visina ulične svetiljke i rastojanje od zemlje na kojem se klate stopala obešenog uzurpatora; to je dužina užeta razapetog od ulične svetiljke do ograde prozora preko puta i cvetnih venaca koji presecaju putanju kraljičine svadbene povorke; rastojanje između visine te ograde i preljubnikovog skoka, kada je u zoru preskače; između nagiba oluka i koraka mačke koja se krišom uvlači kroz taj prozor; između cevi topovnjače koja se iznenada pojavljuje iza rta i đuleta koje pogađa oluk; između okaca ribarske mreže i trojice staraca koji, dok sede na molu i krpe mreže, po stoti put ponavljaju priču o topovnjači onog uzurpatora, za koga kažu da je bio plod kraljičine preljube i da je bio ostavljen u pelenama na molu.

Grad upija te talase sećanja, kao sunđer, i širi se. Opis današnje Zaire morao bi da sadrži celu njenu prošlost. Ali taj grad ne priča o svojoj prošlosti, on je nosi kao linije dlana, ispisanu na uglovima ulica, prozorskim rešetkama, ogradama stepeništa, gromobranskim šiljcima, jarbolima za zastave, a svaki od tih segmenata nosi svoje ogrebotine, nazubljenja, rezbarije, ožiljke.

Gradovi i želja. 2. Anastazija.

Posle tri dana hoda prema jugu, stiže se u Anastaziju, grad koji navodnjavaju koncentrični kanali i nadleću papirnati zmajevi. Sada bi trebalo da navedem robu koja se tamo može povoljno kupiti: ahat, oniks, hrizopras i druge vrste kalcedona; morao bih da pohvalim i meso od zlatnog fazana, koje se tamo peče na vatri od starog trešnjinog drveta i posipa s mnogo origana; a nešto bi se moglo reći i o ženama koje sam video kako se kupaju u bazenu u jednom vrtu i koje ponekad, priča se, pozovu prolaznika da se razodene zajedno s njima i juri ih u vodi. Ali ništa od toga ne bi ti otkrilo pravu prirodu tog grada: naime, dok opis Anastazije samo budi želje, jednu za drugom, da bi te onda prisilio da ih potisneš, u onome ko se jednog jutra nađe usred Anastazije sve želje bude se odjednom i opkoljavaju ga. Grad ti se ukazuje kao celina, u kojoj nijedna želja nije izgubljena, i čiji si deo, a pošto on uživa u svemu u čemu ti ne uživaš, ostaje ti samo da se smestiš u tu želju i zadovoljiš time. Takva je moć, ponekad smatrana opakom, ponekad bezazlenom, te Anastazije, grada obmane: ako osam sati dnevno radiš kao rezač ahata, oniksa, hrizoprasa, tvoj napor, koji daje oblik želji, poprima od nje svoj oblik, i ti veruješ kako celim bićem uživaš u Anastaziji, iako si samo njen rob.

Gradovi i znakovi. 1. Tamara.

Danima se ide između drveća i kamenja. Pogled se retko kada zaustavi na nečemu, a i tada samo kad u tome prepozna znak nečeg drugog: trag na pesku ukazuje na prolazak tigra, blato na vodenu žilu, cvet hibiskusa na kraj zime. Sve ostalo je nemo i zamenljivo; drveće i kamenje su samo to što jesu.

Put konačno vodi u grad Tamaru. U njega se ulazi ulicama punim natpisa koji štrče sa zidova. Oko ne vidi stvari već slike stvari, koje označavaju druge stvari: klješta ukazuju na zubarovu kuću, vrč na krčmu, helebarda na stražarnicu, vaga na piljarnicu. Kipovi i štitovi predstavljaju lavove, delfine, kule, zvezde: znak da nešto – ko zna šta – ima lava ili delfina ili kulu ili zvezdu za svoj znak. Drugi znaci govore šta je zabranjeno raditi – ulaziti u uličicu s tovarnim kolicima, mokriti iza edikule (kapelice), pecati sa štapom s mosta – ili šta je dopušteno – napojiti zebre, boćati se, spaljivati leševe rođaka. S vrata hramova vide se statue božanstava, od kojih je svako prikazano sa svojim atributima: rogom obilja, klepsidrom, meduzom, tako da ih vernici mogu prepoznati i uputiti im prave molitve. Ako neko zdanje ne nosi nikakvu oznaku ili sliku, sam njegov oblik i položaj koji zauzima u planu grada dovoljno jasno ukazuju na njegovu namenu: kraljevska palata, zatvor, kovnica novca, pitagorejska škola, javna kuća. Čak ni roba koju ulični trgovci iznose na tezge ne vredi kao takva već samo kao znak za nešto drugo: čipkana traka za čelo znači eleganciju, pozlaćena nosiljka moć, Averoesove knjige znanje, grivna za gležanj požudu. Pogled prelazi preko ulica kao preko ispisanih stranica: grad ti govori sve što moraš da misliš, tera te da ponavljaš njegove reči, i dok veruješ kako posećuješ Tamaru, u stvari samo beležiš imena kojima ona definiše samu sebe i sve svoje delove.

Kako grad zaista izgleda, ispod tog gustog sloja znakova, šta sadrži ili skriva, to čovek koji napušta Tamaru nije saznao. Tamo napolju, prostire se pusta zemlja, sve do horizonta, otvara se nebo kojim jure oblaci. U oblicima koje im daju slučaj ili vetar, čovek je već spreman da prepozna obrise: jedrenjaka, ruke, slona…

nevidljivi gradovi