Nisam to čuo samo od njega, to sam i studirao,

Gde je osnovna teza bila – misliti politički,

Što nije problem, kao neka vrsta zaštite od manipulacije,

ali ne sme da se poveruje da je sve politika.

Onda se gubi ono osnovno.

A to je nevinost duše i sloboda duha, koja se ne uklapa u političke šeme, nego živi slobodu,

van nametnutih šablona i matrica.

U jednom momentu dosadi da ti bude „sve je politika“, i razvije se poetski jezik, koji misli kontra-politički,

Umetnički, životno, na mnogo drugih načina.

Zato što se politika pretvori u političarenje i politikanstvo,

Okupira i obuzme čoveka, porobi mu ne samo um, nego i dušu.

Što ne znači da ne može da se i tako gleda na svet, ali ne mora samo tako.

A to je ono lečenje, tačnije život van duha vremena.

Kada, na primer, vidim majku nakon dugo vremena, da li je i to politika?

Kada posetim grob starog prijatelja, da li je i to politika?

Kada zaplivam hladnom rekom i prepustim se beskraju, da li je i to politika?

Kada gledam dete kako trči i široko širi ruke, ustaje i pada, da li je i to politika?

Planina koja stoji vekovima na jednom mestu, bez izbora, partija i programa, da li je i to politika?

Da li je unutrašnji zanos i poletni osećaj politika?

Ptice ne znaju ko je predsednik, a lete bez problema preko naših izmišljenih granica.

Sunce sija za sve podjednako, neopterećeno ko je na vlasti.

Reke teku, i tekle su milenijumima pre.

Bolest, takođe, kada pritisne čoveka, da li se i tada razmišlja ko je na vlasti ili se vapi za vazduhom i zdravljem?

Pesma u kafani ne zna za politiku, a zna da poveže.

Pas, mačka, konj, ili šta već volite – žive van toga.

Politika je stvar društva, postoji nešto što nije društvo, a to je ono duboko unutrašnje,

Koje nam pomaže da letimo raznim svetovima.

Ne treba bežati od odgovornosti, ali treba deo sebe dati na oltar slobodi,

Koja nije uhvaćena ni u jednu političku zapetljanost.

Iz tog iskona graditi beskraj, a ne svaki odgovor tražiti u dnevno-političkim situacijama,

Koje se samo vrte u krug,

I učine da se sve oseti besmislenim, praznim, a nije.

Iskon je uvek iskon.

Vanvremensko je uvek vanvremensko.

Bog je uvek Bog.

Priroda je uvek priroda.

Nebo je uvek nebo.

Kosmos je uvek kosmos.

Da ne pričamo o ljubavi i svim onim tananim osećajima koji se javljaju u životu – estetski, etički, empatski, itd,

Svoditi i to na politiku je nepotrebna banalnost.

Politika i sve da uništi, opet će tamo negde cvetati trava, opet će tamo negde leteti ptica, opet će se tamo negde rađati dete.

Život se nastavlja, i sa nama i bez nas.

To što smo mi opsednuti trenutnom situacijom, pa mislimo da je sve to – nije.

Živi se i van toga, živelo se, i živeće se.

Mnogo toga je iznad naše naivne predstave o politici i moći.

Tišina nekad ima veće značenje od svih političkih govora.

Zagrljaj.

Prisustvo.

Zato sam ostavio dobar deo sebe da bude potpuno van politike,

Zagledan u nesagledivi beskraj,

Koji ne može da se svede ni na jednu ideologiju, sednicu, mandat,

Koji ni sa čim ne može da se obuhvati, a posebno ne politikom.

Na tim prostranstvima politika je nebitna.

Ovi će da prođu, doći će neki drugi, treći, deseti.

Ali sve te osećaje koje nosim u sebi ne bih mešao sa politikom.

Isuviše je sve to dragoceno da se olako prospe u političko blato.

Što najiskrenije predlažem i vama.

Čuvajte nevinost duše.

Menjajte svet, ali ne gubite sebe.