“Kad odredjeno mučno stanje samoće želimo da promenimo, a za to nismo spremni, zaljubljujemo se u nekog s kim je prava ljubav neostvariva”, kaze Manitu.

“Poznato. Kad nisi spreman koprcaš se u slatkim fantazijama. Neka su i iluzije, neka su vrsta spasa”, nastavila sam.

” A ako se upustiš u realizaciju, neminovno dolazi do razočaranja. Zato je dobro držati se u tom talasu samoproizvedenih osećanja. Imam prijatelja koji se zaljubljivao u oči jedne, ruke druge, pesme treće, skromnost cetvrte, haljinu pete, glas seste, hod sedme, mladost osme.i td…i td. Tim se zaljubljivanjem čuvao za ljubav koje ni na vidiku nije bilo. Držao se nevidljivom udicom za život. Meni je zamerio da bih štikle polomila za slavu. To me je nasmejalo. Baš. Rekoh mu da se ipak ne poznajemo dovoljno da bismo sudili. Proces stvaranja je slava od Boga kome se molimo i jedino njemu zahvaljujemo na spasu koji nam je podario dajuci nam reč. Kombinaciju reči da kažemo.

Tako je to. Često kod drugih vidimo ono što smo mi. Ono što želimo mi. I najčešće im to zameramo. Šta ti je podsvest!

.

(Manitu, ljubavi moja)