Nije se žalilo samo za njima, nego i za muzikom koja je bila muzika,

pesmom koja je bila pesma,

životom koji je bio život, a ne uzurpacija svega.

Arsen je uvek imao nivo, Gabi takođe, a Matija je sve to savršeno pratio na klaviru.

Umetnik nekad sve što radi, radi da ljudima bude lepo i da ga ne zaborave.

Nemerljivo je koliko puta nam je bilo lepo sa njima i uz njih.

Da ima neke skale ljubavi, oni bi bili na poprilično visokom mestu.

Odavno sam mislio da su Arsen i Gabi završili sa koncertima, i svaki sledeći njihov u Beogradu bi me iznenadio.

Onda je on fizički otišao, a ona završila u domu za stara lica.

Večeras me nisu oni iznenadili, nego Beograd,

koji nije prestao da se seća.

Uz Arsena i Gabi nije se samo pevalo, nego i mislilo.

Jedva još da ima muzike koja oplemenjuje,

pored koje i sam postaješ bolji, koja te tera da budeš dublji, pametniji.

Sve je na silu, ili na foru.

Uz Arsena i Gabi se volelo, rastajalo, slavilo, tugovalo, ali uvek sa stilom.

Bili su arhetip umetničke porodice,

gde se pevalo i pisalo, uz vino, tišinu, kao na nekom izolovanom ostrvu, koje još nije bilo okupirano veštačkom inteligencijom.

Ovde je bila samo ljudska,

nežna,

setna,

duboko promišljena.

Takav je večeras bio i Beograd,

tačnije delić Beograda,

dovoljno širok da ne pređe olako preko nečije smrti,

kao da ništa nije ni bilo.

Bilo je.

Sve je bila muzika.

Pamtim samo sretne dane,

Vino i gitare,

Ono sve što znaš o meni,

Tvoje nežne godine,

i da ne nabrajam.

Bio jednom jedan Arsen,

bila jednom jedna Gabi,

bio jednom jedan Matija,

i ostali zauvek u srcima onih

koji ga još uvek imaju.

Hvala za umetnost.

Nismo samo rasli uz njih, nego i porasli.

Sve je manje onih koji nas učine boljim, oni su to bili.

Incident u moru neukusa,

koji se preselio u večnost.

Ostala je muzika.

.