Opasni narativi vode ka stvarnosti koja proizvodi nasilje. Više nismo nigde sigurni. Vraćaju se olovne godine, kako bi rekla Sonja Savić, kućnih azilanata. Nepregledan broj likova prevrće grobove, proizvoljno dešifruje poruke, znakove vremena, tumači ratove, ukratko podgrejava mržnju. Knjige više ne služe ničemu. Reč je razdor. Nasilje je norma. Grad u kome živim, moj rodni grad, nema intelektualce, nema pesnike. Grad u kome živim nema kulturni život. Grad u kome živim prezire svaki narativ koji odstupa od onoga što su ljudi upitnih intelektualnih kapaciteta proglasili kao prihvatljivo. Kultura nije koncert, nije izložba, promocija knjiga. Kultura je nadogradnja, izmeštanje horizonta. Kultura je drugo. Susret tradicije i modernosti. Prekoračenje granice. Grad u kome živim neguje politički nepotizam. Sa dve fakultetske diplome i preko stotinu objavljenih radova, kritika i eseja, radim u hladnjači kao fizički radnik već dugi niz godina. Zrim u duhu. Ne žalim se, jer sam jedan od mnogih. Uprkos svemu, duhovno rastem i stvaram. Grad u kome živim uništava više nego što stvara. Ne podstiče, ruši. Nemam osećaj pripadnosti. Izolacija je spasonosni beg i jedina (moguća) potraga za smislom, lepotom i harmonijom u ovom tužnom svetu gde se mrzi i uništava sve uzvišeno.