U jednom od parkova Novog Beograda sedim i čitam novu knjigu Jelene Lengold. Sa višespratnice neko me gađa korama hleba. Golubovi se okupljaju, a zatim njihov obed počinje. Buđave kore hleba završavaju u njihovim telima. Niko da kaže IZVINI. Što sa neba su pale kore hleba, što je drvo ispred klupe na kojoj sedim posečeno, i što čovek zapišava vrata neke stare garaže.

Kroz prozor autobusa posmatram crkvu u daljini. Drugačija je od drugih. Polja su prekrivena kukuruzom i žitom. Prisećam se kako smo otac, majka, brat i ja, još onda kada je otac renoa imao, stali pored jedne njive i iz zemlje izvadili jednu stabljiku kukuruza. Kasnije se ničega ne sećam. Iz kukuruznog polja posmatrao bi nas bilo ko, ili bilo šta. Sunce se postepeno smirivalo u svom krevetu podzemnih odaja. Polako se spuštalo u zemlju. Kao i gomila ljudi koja više zemljom ne hoda.

Dakle, Dirakova jednačina važi za jednu od najlepših u fizici, a koja sugeriše sledeće:

“Ako dva sistema međusobno deluju tokom određenog vremenskog razdoblja, a zatim se međusobno razdvoje, možemo ih opisati kao dva različita sastava, ali oni već postoje kao drugačiji jedinstveni sastav. Ono što se događa jednom nastavlja uticati na drugo, čak i miljama ili svetlosnim godinama daleko”.

Protagonisti ovih priča obično su muškarci i žene, u dve čak i devojčica. One u kojima devojčica pripoveda smatram najlepšim i najboljim pričama, a ima ih samo dve. Jelenini likovi su obično usamljenici, ljudi koji traže utehu, ali je teško pronalaze. U osnovi pesnikinja, autorka ne sputava lirski ton, već, naprotiv sasvim, dozvoljava njegovo bujanje, a zatim i cvetanje.

Razdvajanje izaziva bol. Ljubav boli, zar ne? Poneka prećutana reč, osećanje onda kada je trebalo. Čitav se ljudski rod sveo na samodovoljnost, ali to je samo privid. Ispod sve te kože o kojoj se dosta vremena staramo, nataložene su dugogodišnje rane i vapaji za rečju, dodirom ili bilo kojim drugim priznanjem. Čovek je biće društveno, reče sociologija nekada davno. Onda kada smo verovali da svet nema i ono drugo, strahovito, lice. Počeo nam se smejati onoga momenta kada smo počeli da se rastajemo, a da pamtimo dugo bol koji nam je svaki rastanak ostavio.

Jelenine knjige vam pružaju utehu. Osećaj da u ovom bezličnom svetu niste sami. Iz tog razloga njene knjige čitam i radujem im se. Možda ponajviše ovoj najnovijoj.