Sonja Savić od droge.

Ne, nego od bola.

Marinko Madžgalj od alkohola.

Isto ne, nego od tuge,

Koja se zalivala čašom.

Hemingvej nije pucao sebi u glavu iz dosade,

Nego nije više mogao da podnese život.

Bekim Fehmiu, takođe.

Da ne pričamo o Merlin Monro, Ejmi Vinhaus, Kurt Kobejn i ostali.

Svašta se pominje.

Rak ovoga, rak onoga.

Poroci.

Lamentira se nad bolestima zavisti,

Kao da sve dolaze same od sebe.

Eto, desilo se.

Nije.

Odgovor je uvek isti.

Unutrašnji nemir i potreba da se on prevlada.

Svako na svoj način.

Ne ubija bolest čoveka,

Nego ono što dovede do bolesti.

A tuga je početak svake.

Bol u duši.

I sve one zamene da se sa njom izađe na kraj.

Dušu treba lečiti.

Dušu.

Sve ostalo posle.