Kada sam pročitao Mešinu “Tvrđavu”
Istog momenta sam i sam počeo da pišem.
Ne možeš ostati imun pred takvom lepotom reči i slika.
Nijedan roman nije oblikovao više revolucionara pre Sovjetske revolucije
od “Šta da se radi”, Černiševskog.
U njemu je Rahmetov bio prototip novog čoveka:
asketa, idealista, borac za pravdu.
Svi su hteli da budu kao on.
Kada je “Čiča Tomina koliba” objavljena,
počelo je ukidanje ropstva u Americi.
Robovi su prvi put prikazani kao ljudi, ne kao stvari.
Kada je evropska omladina pročitala “JadI mladog Vertera”,
nosili su plavo-žuto, identifikovali se,
neki su podigli ruku na sebe — toliko je roman pogađao.
Kada je Dostojevski napisao “Zločin i kaznu”
probudio je Raskoljnikove koji nisu napadali starice
nego banke, režime, nepravdu.
Kada je Gorki napisao “Mati”
mnoge majke su rađale ne samo decu, nego sa njima i ideju revolucije,
da svet ne mora biti ovakav.
Kada je Orvel objavio “1984.”
pokazao je da strah ne mora da urla
može i da šapuće kroz kamere, parole i ćutanje.
Što danas živimo.
Kada je Hese objavio “Demijana”, “Sidartu”, “Stepskog vuka”
mladi su tražili istinu, ne karijeru.
Pogledali su svet iznutra.
Kada je Solženjicin objavio “Arhipelag Gulag”
zidovi režima su prvi put počeli da slabe.
Kada su čitali “Zvonara Bogorodičine crkve”,
shvatili su da “čudovišta” mogu da budu bolji ljudi, od ljudi.
Kada je Markes napisao “Sto godina samoće”
Latinska Amerika nije bila samo mesto
već mit, bol i večito pamćenje.
Kada je Jesenjin voleo, a Majakovski vikao,
to nisu bile pesme, to je bio narod koji traži glas.
Kada je Tolstoj pisao “Anu Karenjinu”
nije pisao o preljubi, već o svetu
koji ne prašta srce koje bira sebe.
Ana je bila pitanje ogledalo –
Koliko nas još sedi u vozu
koji nas ubija polako – umesto da beži?
“Ana” traje
jer svaka generacija pokušava da se spasi,
neko uspeva, neko ne.
Kad je Servantes napisao “Don Kihota”,
svi su se smejali vitezu —
dok nisu shvatili da je on poslednji koji veruje.
Don Kihot je živeo svoj san do kraja.
A mi?
Ili “Starac i more”, Hemingvej.
Deda, Santiago nije ribar —
on je dostojanstvo koje vesla dok sve tone.
Kada je Ana Frank pisala dnevnik
nije želela da menja svet
ali ga je naterala da se postidi.
“Proces” od Kafke:
nisi kriv, ali moraš da se braniš
od sveta koji ni sam ne zna šta traži, ali te napada.
A danas?
Romani ne menjaju svet — služe za odmor od interneta.
Empatija stanuje u lajku, ne u liku.
Nema Rahmetova na TikToku.
Deca više ne sanjaju revolucije — nego pratioce.
Ana Karenjina bi danas bila life couch.
Sve je manje romana koji te menjaju,
osim ako ne računaš promenu raspoloženja.
Nekada si nakon romana menjao život —
danas jedva zapamtiš naslov.
Nekad su se palili romani zato što su bili opasni –
danas zato što ljudi ne znaju šta će sa knjigama.
Čitaoci su postali klijenti.
Pisci brendovi.
Izdavači traže broj pratilaca.
Romani više nisu opasni.
Više ne prete, ne bole, ne uzdrmaju.
Ne zato što ne mogu —
nego zato što se malo čitaju
Književnost je postala sadržaj.
Inspiracija za citat na instagramu i fejsbuku.
Knjige su ukras pored mirisne sveće.
Ne otvaraju se srcem, već slučajno,
kada je dosadno.
Svet više ne traži dubinu — nego brzinu.
Ne traži pitanje — nego rešenje.
Ne traži roman — nego prepričano.
A ono što se ne traži,
vremenom prestaje da postoji.
Kao i ljudi koji su ga pisali.
Šta znače nekoj novoj deci,
svi oni gore nabrojani,
život se nije promenio,
promenio se sistem,
koji te odvaja od suštine.