“Čovek koji pati zbog gubitaka ljubavi gladan je ljubavi jer je sam i jer ga mleo život, često se zaljubi baš u onog sa kojim je ljubav neostvariva. i opako se plaši da tu ljubav ostvari. Želi da to što duže traje. Kao u Desankinoj pesmi, ne želi da pridje, da se suoči sa tim zanosom. Njegova podsvest zna da je ljubav neostvariva, pa ćuti, čezne, želi, žudi. Treba mu to. I ništa ne preduzima. Često takav čovek beži od ostvarivih, stvarnih i priličnih njemu jer nije otpatio. Treba mu još vremena. On prijateljuje s osobom koja ga u zanos vodi i ćuti. Ništa ne preduzima. Dovoljan mu je zanos.On mu pomaže da preživi patnju”, kaže Manitu.

“Oh, dragi, poznajem to osećanje u potpunosti. Dani kad sam se zaljubljivala i u najcrnji kamen da bih preživela bol koji se nenormalno širio svuda po telu i sputavo moje pokrete, disanje, celu mene. Ipak, negde sam u dubini duše, i, kako kažu, u malom mozgu, znala čemu mi sve to što meni ne dolikuje, treba. Ne, ne treba uvek pratiti samo svoje srce. Treba osluškivati taj unutrašnji glas koji sve zna. Podsvest. Negde sam na nekim edukacijama saznala da je ona zastupljena u nama sedamdeset posto, a ostatak je svest. Treba osvestiti svaki momenat naših iluzija. Tek onda kad se pročistiš od bola, možeš da zaista otvoriš oči i gledaš širom lepi otovreni život! Jer, ti si jedan od nekoliko miliona spermatozoida koje je od Boga dobio baš to. Život. Kojem ćeš se radovati kad ispljuneš sve mrtvo u tebi koje oživlajavaš jer si mu dozvolio da bude jače od tvog života. Ti si taj koji sobom rukovodi. Ti si taj koji treba da daje sebe i drugoga prima. Deli. Ti si taj koji je odgovran i dužan da bude srećan, jer je sreća čovekova dužnost”

.

(Manitu. ljubavi moja)

.

p.s. A evo mene koja je do svih tih saznanja došla dubokim kopanjem po sebi. Mene koja više ne pati. Želi da živi i ne kuka. Prepušta se celivanu sudbine. Prihvatanju svega što su neke sile dodelile.I ide dalje. Nazad nema. Ima , samo koliko da bude oslonac. Treba uzeti polugu i odapeti se.