Govoreći o gubitku identiteta Novog Sada Teofil Pančić je u jednom intervjuu za Radio 021 primetio da je gubitak identiteta Novog Sada zaista zastrašujući, ali je izrazio nadu da će grad jednom ipak povratiti ono što mu je uskraćeno. A uskraćen, mislim, već više od tri decenije, od jogurt revolucija. Od onda je Novi Sad ranjeni grad.

Teofil je veliki hroničar ove novosadske rane.

Voleo je Novi Sad i onda kad je obračunao sa organizovanom civilizacijskom vakumom koji je nametnut gradu. On se usudio da se nada, jer – kako je objasnio – onaj ko ne ume da se nada, neka odloži pero. Bio je gerilac nade, koji je na koncu života dočekao znakove koji su nagoveštavali da je njegova nada nije neosnovana. Njegov poslednji tekst Ćaci, vrati se, sve ti je oprošteno“ pisan duhovito i ironično, s hrabalovskom mudrošću o jednom anti-civilizacijskom novosadskom događaju. Hrabala smatram, inače, tajnim savetnikom Teofila, koji je bio obdaren evidentnom književničkom darom. Taj tekst pisan u senci smrti, kao omaž studentskim pokretima. Malo je kritički misleći intelektualaca kojima je dato da ih na rastanku od ovozemaljskog života isprati anđeo smrti i hor studenata s evanđeoskim vestima. Teofilu Pančiću je bilo dato. Možda je u poslednjim danima života, u podstanarskom stanu na 14. spratu s pogledom na Dunav, pomislio da nije pisao i živeo uzalud.

Taj nebeski dar je svakako zaslužio.

Nije bio samo kolumnista, već kritički misleći evropski intelektualac, koji svakodnevna dešavanja oko nas nije posmatrao kroz naočare dnevne politike, već je tu svakodnevnu politiku gledao iz perspektive kulture. Bio je svestan da demokratija nužno se degeneriše bez kulture. Setih se Čerčila, koji je uoči Drugog svetskog rata sazvao članove vlade da izmene budžet. Generali su, naravno, hteli da uštede na kulturi. Čerčil ih je tada prekinuo. „A zašto se onda borimo?“, upitao je članove svoje vlade. Čerčil je znao za mudrost, da je kultura temelj Engleske. Iz toga proizilazi: oni koji nasrću na kulturu, kažnjavaju svoju otadžbinu. Oni koji sputavaju kulturu, stavljaju obruć oko vrata svoje otadžbine.

Teofilov prijatelj i vrstan poznavalac njegovih dela Ivan Milenković smatrao je da je Teofil „hroničar postkomunističke kakofonije“. Ta definicija je za mene veoma bliska! Živimo u mračnim i opasnim vremenima, društvo je podeljeno, mogućnost kompromisa sve je manja. Pogotovo nema ni trunke šanse za mudri kompromis sa kojim nijedna strana ne bi bila zadovoljna, što znači da bi bili svi do jednog nezadovoljni. Teofil je imao svoju anti-politiku! Razmišljao je u perspektivi budućnosti iznad politike i podela, kao slobodan intelektualac, koji ne participira u vlasti. U bolesničkoj postelji video je i razumeo iz svoje epohe mnogo više, nego većina današnjih intelektualca, koji u ovim protestima vide samo političke sukobe. Jedni naginju na jednu, drugi na drugu stranu, dok je malo njih shvatio da generacija digitalnog doba, istovremeno donosi i civilizacijsku smenu. Nažalost, naše vreme se menja brže, nego mi. Obruč vlasti jednostavno ne dopušta da se održi korak s našom naglo, hirovito i haotično promenljivom epohom. U takvim okolnostima ne preostaje ništa drugo nego parola: „NAPRED U PROŠLOST“. Vreme brzo teče, da ne kažem galopira, a vlast je uvek spor, da ne kažem trom.

Teofil Pančić nije procenjivao današnje političke proteste kao političar, već kao intelektualac. I poručio nam: „Intelektualac koji ćuti pred nasiljem, nije neutralan: on je saveznik nasilnika. U društvu u kojem se ćutanje smatra vrlinom, svaka reč koja prekida tišinu deluje kao skandal“, zapisao je u kolumni koja se može smatrati njegovim testamentom.

Danas se u novinarstvu retko sreće ličnost takve svestranosti i dubine znanja kakvo je on posedovao. Imao je u sebi nečeg renesansne radoznalosti i životne radosti. „Bez kulture nema slobode“, napisao je u jednom članku, pa nastavio: „Sloboda ne proizilazi iz puke borbe za opstanak, već iz sposobnosti da reflektujemo sami sebe, da se raspravljamo, smejemo, sanjamo.“ Teofil je i u tome obavio majstorski posao. Imao smisao za autorefleksiju, stalno je raspravljao, ponekad i sa prijateljima, znao je da sanja i da se nada, ali je znao i da se smeje. Gorko i bolno… Ironično. Tako je pisao i o voljenom Novom Sadu. A razloga za ironiju imao je napretek. „Na Balkanu ništa nije dovoljno banalno da ne bi moglo postati sudbonosno. Sitnica uvek može biti povod za tragediju. Živimo u apsurdnom pozorištu, samo bez Beketa – on je bar imao smisla za humor.“ Ovaj naš svet bez Beketa, međutim, prepun samoproglašenim spasiteljima i lažnim Godoima. Vlast tvrdi da je Godo stigao, dok opozicija i dalje čeka na Godoa. Teofil Pančić je bio ubeđen da Godo neće stići, ali je uprkos svemu prihvatio kaznu Sizifov – celog svog života je kotrljao kamen na planinu u nadi da će se jednom pojaviti generacija kojoj će to poći za rukom, i kojoj za uspeh neće biti potreban Godo. To je prihvatio bez straha od uzaludnosti, jer kako je zabeležio : „Strah je kolektivna valuta. Vlast je jaka sve dok izaziva strah. Ali čim ljudi počnu da vide predmet straha kao smešan, sve se urušava”. Ja bih koristio ovu priliku da Teofilovoj rečenici dodam: u svetu u kojem vlada strah, postajemo ili dobrovoljne sluge autokratije ili klovnovi demokratije. Možda u našem slučaju ova droga uloga časnija od sluganstva, ali ja lično verujem da postoji nešto što je još plemenitiji.