uvek je negde kiša po vodi

uvek je negde kiša po vodi
u koncentričnim krugovima.
uvek su negde ljudi koji se smeju
našem tromom poniranju.

prsti su brazde u koritu sveta
epitelima hranimo ribe
krljuštima šaka
grabimo sunce i dišemo:
kako smo sami, kako smo prostor.

goli ljudi uvek imaju terase
i kad je vazduh suv i hladan:
gledaju svetlost u oči
bledi kao svaki poslednji
drhtaj pred spavanje.

gledaju svetlost u oči
kao pred strahom i željom,
goli ljudi ostaju na njima.
mi smo more i stratus:
da imamo adrese ne bismo bili
dvopolni i srećni.

ne bi nam se smejali što u preponama
nosimo brodove, što nas nema
u idiomima i frazama.