“Bežeći od sebe, putovao sam”, rekao je Manitu kad sam saopštila da mi ne treba da sednem u avion da bih se srela sa sobom. I da mi se ne ide u Švedsku kad je hladno.

“Putovanja bogate, nemoj tako. Pružaju čaroliju mnogoliku”, skočila sam sebi u predjašnju konstataciju.

“Bogate ako si bogat iznutra. Ja sam tada svuda video samo teskobu koja caruje ljudskim dušama, caruje svime oko nas”.

“I video si usamljenost, strah, sukobe u srcima ljudi, sukobe medju ljudima?”

“Otkud znaš?”

“Znam. I neverovatno si varao sebe”.

“I varajući sebe, varao sam i druge jer se nisam pokazivao onakvim kakav jesam, već kroz teskobu koja me je osvojila. I vladala mnome kao pomrčina, večna pomrčina”.

“A je l te svetlost ponekad posetila?”

“Jeste. Kao kratak bljesak. I odmah potom još gore stanje. Teskoba. Osećaj sputanosti i neslobode. Strah za život”.

“Ili strah od života? Starenja?”

“Onda sam negde u Aziji osetio takvo pritiskanje u grudima dok sam se peo na vrh jedne planine, više nije bitno koje. I mislio sam da ću da se ugušim od čistog vazduha. Nisam mogao da udahnem i vrtelo mi se u glavi. Vid se zamaglio i pao sam. Našli su me okasneli planinari na večernju molitvu u jednom hramu”.

“E, dragi moj, nisam morala da putujem u Aziju da bih se gušila. Ovde sam se gušila. Baš u toj fotelji u kojoj ti sada sediš miran od mene. I vraćala sam se iz tih gušenja kao sa najlepših putovanja. Osvežena ponovnim životom. Kad ti se čini da je gotovo sa vazduhom, da ga više za tebe nema, onda, kad se iz tog putovanja vratiš, shvatiš koliko je svetlost jaka u tebi i koliko je živeti lepo. Samo kad si u skladu sa sobom. Koliko je lepo živeti bez zabluda o sebi. Ako si sebe obmanuo, onda si i druge nemušto prevario. Onda se, kad to shvate, njihov utisak o tebi okrene protiv tebe. Tek onda ne znaš ko si!”

“U, al si ga “umrsila” sada!”

“Nema nama ništa dok se ne umrsimo”, nasmejala sam se svojim igrama reči.

“Bože, kako me sada obasjala svetlost koja iz tebe izbija!”

“O tome ti sve vreme pričam! Ukrstile nam se energije. Nalepo. Dišemo. Dišemo. Dahom putujemo jedno u drugo”.

“Nema lepšeg osećaja od osećaja dodira onoga što me u momentu takneš lako kao duša, vedro kao jutro. Pogledaj, razdanilo se. Čitavu noć smo se gledali svetlošću”.

Srce jutra valjalo je maglu dole negde u nizini. Negde. Nije bitno gde.

.

(iz “Manitu, ljubavi moja”)