Mocartov Rekvijem, Agnus dei –

meni je svejedno najomiljeniji početak,

kaže Arsen i u istom dahu dodaje:

Ne daj se, Ines! Sećaš li se Dolli

Bell, neka se sve pokloni mojoj tuzi,

neka utihne ptičje pevanje, kreketanje

žaba i zrikavci, šuštanje lišća

neka nadjača moj piskavi nemir,

dok se vrtim u sećanjima na tebe, kao

da se vrte slike moga života,

It can’t be true, zatresu se vratovi

ugašenih struna, iz kojih više ne izvlači

ljudska ruka ništa što liči

na zanosnu melodiju ukrašenog dana,

ugasni Sunce jednom za svagda,

Dies Irae, dies ira, svira izmišljeni gramofon,

dies irae, dies ira, a ja polako tonem

uz Mocartov Rekvijem i igram se misom

funebre sa đavolskim repom, crna misa

je ionako Mrakova jedina svojina, kojom

je odmarširao u legendu, a ja dozivam

tvoje ime, u nadi da je sve samo

prevara čula i da ćeš doći, da ćeš

kao obično podići slušalicu ili me

samo prodorno pogledati, kao da kroz

mene šalješ zrak nade, koji probada

svaku tugu i raspolovi je na dvoje.

.

Misa funebre je za mnom, kad si otišla,

s tobom je otišao deo mene, nije kliše,

previše je stvarna realnost tvoje smrti,

da bih je smeo imenovati, previše je živo

sve u meni što je vezano za tebe, da bih

mogao ugasiti plamen vernog prijateljstva,

koji briše rođenje, a kamoli smrt, bednu,

staru, bezukusnu cipu, koja mi je već toliko

dragih uzela, da u meni još uvek žive,

ja sam oni, ja sam drugi, ja sam taj drugi

i ne samo drugačiji, čak je i sunčan dan

oblačan i anđeli vaskrsenja uzimaju moje

oko ispod reflektora mog lažnog sebe,

tek kroz tebe je moje biće i život

dobilo vrednost, kad si me kao sudija

nežno pogledala, da me je raznelo kao

barut iz puškine cevi nazad u strelčeva pluća.

.

Život ljudskih rodova je ništici jednak,

pa ipak u grudima nekih još uvek

sija svetlost, koja nije odavde i ozaruje

sobe sve nemoćnijeg tela,

koje hropti u sopstvenu noć, kao da su

tablete dovoljne, da za jedan prolazni tren

sretneš samog sebe, a tebi je potrebna praznina,

da se u njoj okupaš, tebi je dovoljan Ništa,

da se u njega zaljubiš, da se umotaš u bedu

života kao beskućnik u novinski papir na

klupi u parku, kad više nema ničega, što bi

budio lažnu nadu u sve ono što ti je bilo

drago i ljubo, pre nego što klekneš pred

sveto spasenjsko telo, koje je u suštini tvoje,

samo su rane urezane na drugim mestima i krv

pomešana s znojem putuje sopstvenim

koritima, dok se ne izlije u zajedničko more

ljudske boli, Edip se sam oslepeo,

da ne bi gledao ono što se ne sme videti,

da ne bi video ono što se ne može ni videti,

misa funebre je upravo na vrhuncu,

upravo lepršaju anđeli iz njenih zlokobnih

čeljusti, koje najavljuju prag,

preko kojeg više ne možeš vikati, gde bol

ukida bol, pa ipak, s vremena na vreme,

iz kiseline vremena uzdigne se neko ko ti liči,

i taj neko si ti, Monika, i otresaš teški pesak

sa svojih krila, koja su vekovima nosila

patnju tuđih žila, da bi se razapela kao jedra

preko umrtvljenog sveta i otplovila tamo

gde moja crna sunca ne mogu pratiti

bez posledica za sopstvenu tamu.

.

Ne možeš tek tako, nekažnjeno, gubiti

religije, čak i ako su njihovi bogovi samo još

oklopi ničijih rana, koje se suše na pesku

vremena, najlepši smo bez lica i posmrtna

maska je kao staro vino niz grlo žednog tela,

koje posrne, pre nego što je zbilja prohodalo,

kandilo već stoji pred kolevkom zajedno sa

svećom godina, čiji vosak klizi niz tvoje vrele

dlanove, kojima još uvek miluješ moja izranjena

lica, koja procvetaju u tvom blaženom pogledu,

o Svetlosti, zašto si mi ugasla, baš kad sam

prvi put zakoračio u sopstvenu tamu sigurnim

korakom, kao ludak po šinama beznađa,

s kojih lete glave triliona trenutaka, zgusnutih

u crni prsten, koji me čeka pred vratima zaborava,

da ga navučem preko ukočenih zglobova,

da posegnem za tvojim nepostojećim cvetovima,

koji nisu izgubili svežinu, i venem, kao da me

nikada više neće biti onako kako sam bio s tobom,

sav preplašen od ugašenog nade u spasenje

u paklenom moru godina.

.

Misa funebre je u suštini darovana za mene,

moje truplo leži u gnezdu tvoje odsutnosti

kao prerano izlegnuti plod, koji uzalud čeka

na tvoje zlatne crve, žudeći za proždiranjem

u grlu nezemske ljubavi, koja isisava smisao

iz ništavila svega što postoji, kao da puštaš vodu

među presušene korene odavno posečenih

drveća života, da iz njih izraste velika gljiva

spaljenih trenutaka, kojima Bog, kad je usamljen,

mazi atomska bedra svih svojih reinkarnacija,

među kojima je čovek samo prah na njegovim

raspalih cipelama, izgažen od brzopletog vremena

i izritan od udaranja u šuplje zidove srušenih

želja kao u gluhoj tami, u koju klizimo,

da se ne sudarimo s nezrelim nadama,

da će sve što raste možda jednom preživeti

svoju sliku rasta i useliti se tamo gde se svaki

trenutak lomi kao svetlost u nekrštenoj i zaboravljenoj

vodi.

.

U suštini, misa funebre je za nas, jer

ako bi vreme procedio kroz oblake proživljene

brzopletosti, ostao bi sigurno samo jedan pogled,

koji prosvetljava tamu mog dana sada, kad te nema,

i još uvek me gleda oči u oči s paklom godina,

koje ti nisu poštedele, kao što meni nije poštedeo

tvoj odlazak u večnost našeg svestranog dijaloga

o svemu što hrani gladne duše u ovom praznom

bunaru, koji se zove život, svim gubavcima od vere

u vaskrsenje lažne svetlosti, koja, ako je iskrena,

mora potamneti od tvog odlaska, o Monika,

jer mi znamo da vremena nema, a ako nema vremena,

nema ni večnosti, a tamo gde nema trajanja,

nema ni Boga, koji se premešta kao brbljivi starac

pred tvojom čistom milošću, kao da želi da mu

konačno neko pomogne da umre, jer posle tvoje

smrti neće biti više nikoga ko bi mu, jadniku,

zatvorio oči, odlazim za tobom, moja Smrti,

jer sve što sam doživeo nije ništa u poređenju

s tvojim odlaskom, samo ću još nahraniti gladna

usta svoje dece i isplesti ženi pletenicu, da bi

mogla u mojoj odsutnosti voleti udovstvo

svih svojih neprospavanih noći, zato budi pozdravljena,

Monika, i darujuća misa neka zaboravljena leži

na ušću naših večnih susreta na putu, gde više nema

puta!