Imamo posla sa emocionalno nezrelim ljudima, neobrazovanim, zaključanim u svojim svetovima.

Ne vodi ih razum, nego paranoja.

Ne ponašaju se kao slobodne ličnosti, nego kao navijači koji rade na komandu.

Ne vodi ih onaj ko ih oslobađa straha, već onaj ko njihove strahove hrani i koristi.

Kompleksi su iznad karaktera.

Inferiornost iznad samopouzdanja.

Vera je svedena na sujeverje, debata na informersko dranje.

U raspravi si pobedio ako si nekoga ponizio.

Ne prepoznaju se ljudi po delima, nego po tome koga mrze.

Ta netrpeljivost preliva se na sve i svakoga.

Sve se zna, a ništa se ne razume.

O svemu se ima mišljenje, a malo šta se može.

Sabotiranje je postalo nacionalni sport.

Banalni ljudi bez stila postaju nosioci svega.

Ljudi misle da sloboda znači: „moj kandidat pobeđuje“.

Smisao života sveli smo na ovoga ili onoga, umesto na kompletnu promenu — i društva, i sebe.

Srbija, umesto jedne od evropskih prestonica, postaje palanka u kojoj se ljudi međusobno ujedaju.

Sve je u njoj pobrkano.

Vlast je državu pretvorila u bankomat.

Umesto da budemo bašta u kojoj raste hiljadu cvetova — mi negujemo korov.

Ubeđujemo sebe da je ružnoća lepa, da je povijena kičma ispravno držanje, da je poltronstvo vrlina.

Nemamo sistem, imamo prevaru — ko se kako snađe.

Ni oko čega nismo jedinstveni.

Čim neko pokuša nešto da menja, da pokaže put — odmah je izdajnik, strani plaćenik.

Politiku smo sveli na to ko će da dobije posao, a ne ko će nešto suštinski da menja.

Zato moramo da odgajamo generacije kojima će zdravlje biti na prvom mestu.

Zdrav razum, obrazovanje, solidarnost.

Sposobnost da se odupru manipulacijama na svim nivoima.

Ne treba im vođa — treba im put.

U škole treba uvesti emocionalnu pismenost, nezavisnost, dostojanstvo.

Učiti kako se razgovara, a ne kako se viče.

Staviti u prvi plan ljude koji inspirišu, a ne one koji obesmišljavaju.

Ne normalizovati kriminal i nasilničko ponašanje, nego pristojnost i humanost.

Praviti razliku između humora i ponižavanja.

Čuvati ljudskost.

Prekinuti veličanje primitivizma i neznanja.

Dati ljudima primer da sami nešto menjaju, bez čekanja na državu ili nekog „odozgo“.

Mlade od malih nogu podsticati da stvaraju, a ne da zavise.

Ćaciji ne postoje bez države koja im je sigurna kuća.

Slobodan čovek je slobodan svuda u svetu.

Škole treba da budu mesta radosti, a ne straha.

Poljoprivreda treba da bude ponos nacije, a ne sramota.

Mi umesto da izvozimo zdravlje, trujemo sami sebe.

Slaviti poštenog čoveka, a ne svoditi ga na budalu.

Graditi društvo u kojem se isplati biti normalan.

Stvarati generacije koje neće tražiti spasitelja, nego će osećati ličnu moć.

Stvoriti uslove da najbolji ostanu ovde — i nagraditi ih.

A ne rasterati ih stavljanjem prostačke bolumente u prvi plan.

Krenuti od sebe, ne od društva — jer društvo raste iz ljudi.

Ako mi nismo ono za šta se zalažemo — džabe pričamo.

Podržavati stvaraoce, a ne uništavaoce.

Slobodno društvo počinje od slobodnog čoveka.

Ako toga nismo svesni, samo ćemo se međusobno maltretirati —

u paklu koji postaje nepodnošljiv.

Samo ljudi koji slobodno dišu mogu da donesu promenu.

Mogu da vrate osmeh na lice.

Umesto večitog prepadanja na svim nivoima.

Život je lep — onoliko koliko ga učinimo lepim.

Jaka zajednica može sve, ako zna kuda ide i šta hoće.

Ovako?

Sve se pretvorilo u mučionicu.

Država u plen.

A ne u zajedničko dobro.

Gde bismo trebalo da štitimo jedni druge — a ne da se uništavamo do istrebljenja.