Samo emocija koja nosi i oslobađa sve pred sobom….

Sve vreme uz njega njegov pas.

I zanos prošlih vremena se vijorio nad njim.

Negde u pozadini čuli su se Kemal Monteno, Arsen Dedić, Đorđe Balašević, Davorin Popović, Bora Đorđević, Oliver Dragojević…

Iako je Ibrica stariji od većine njih, i dalje se ne da.

Čitavog života sa gitarom.

Malo svoje pesme, malo Italijanske kancone, Francuske šansone.

A najviše one tihe, dostojanstvene pristojnosti,

koja danas zvuči kao bunt.

Starac, sam, na gitari.

I pesme bez ikakvih tehničkih pomagala.

Nije bilo benda, dima, skakanja, urlanja.

Nije bilo ničega bez čega danas ne mogu da se zamisle koncerti

za koje moraš da budeš na nečemu.

Nije bilo hajdemo ruke gore, nije bilo pevajmo svi u glas.

Više slušalo, doživljavalo, osećalo.

Ljubi sam ljubi vašu kćer.

Bila je tako lepa.

Što te nema.

Emina.

U svakom slučaju te volim.

I mnoge, mnoge druge.

Da li smo samo slušali Ibricu,

ili gledali možda poslednjeg barda, kao svedoka epohe

koja polako odlazi?

Da li smo aplaudirali samo njemu,

ili onome čega više nema?

Da li smo gledali njega,

ili jedan prošli život, od koga su nam ostali tragovi?

Jedva ga je publika pustila da ode.

Kao su hteli još malo.

Svesni da ga možda vide poslednji put.

A i vreme,

kada su glas i gitara bili dovoljni.

Sreo sam i jednu nju na koncertu.

Možda smo jedini bili mlađi od 40.

Srodne duše ne tražiš tamo gde duše nema,

nego tamo gde duša živi, diše, postoji.

Ima nas.

Još malo.

Ali nas ima.

Nije sve izgubljeno.