Stojim na Trgu, kiša tuče… Nemam kišobran a dvanajstica bu došla za sedam minute… Taman da pokisnem skroz… Nigde strehe, a i da se curiknem bliže konju, mesto pod repom je već zauzeto… Jedan komad, premlad, sažaljivo me gleda, a ja se sramim pitati da me primi pod kišobran…

Tražeći zaklon pogled mi odluta prema Nami… Na fasadu zgrade naslonjena skela… Niš, cure slapovi kroz daske, a i nekak je preveć ljudi…

Pogledam bolje i skužim da hrpe ljudi hrle prema Nami… Kolone iz svih smjerova… Čete, brigade, divizije umornih starijih boraca umirovljenika nadiru s juga… Iz Petrinjske, iz Praške, iz Gajeve… Sa istoka iz Jurišićeve… Sa sjevera satnije, bojne i zdrugovi spuštaju se s Kaptola, Dolca, Splavnice, Tkalčićeve, strme Radićeve… Ilicom odjekuje bat mokrih koraka pomiješan s cviljenjem tramvaja sudarajući se s borcima veteranima koji se priključuju iz Frankopanske, Gundulićeve, ulice Svetog Preobraženja, Margaretske i Petrićeve… Sa zapada nit se kaj čuje, nit se kaj vidi…

Skužim, usred sam bitke za Namu… Zapravo uživo gledam juriš na Akcije… Žrtva samo što nije iskrvarila… Umorni borci raznose plijen… Rafali tastatura blagajni čuju se do Zrinjevca… Ko plotuni Kaćuša na Berlin…

Kajću uljetim i ja u bitku za lonce i poklopce, igle i konce, kapute, gaće i šulje, šeflje, tave i rešoe, miščafle, skije i peraje… Akcije fijuču sa svih strana…

Ko Njegov pratilac i specijalni izviđač lako izronim nakon kratkih sat vremena pred blagajnicu blijedu ko krpa… Nekak tužno me gleda… U tom trenutku shvatim da ova bitka nema smisla… Da ispred mene kasira biće koje je odavno izgubilo sve…Njen nijemi pogled govori svakom od nas u tom dugom redu besmisla:Jel moguće da ne vidite da ste vi zapravo svi na Akciji?

Jebali vas lonci i poklopci kad za njih žrtvujete sve ideale i vrijednosti prošlih, sadašnjih i budućih generacija umirućeg Grada…

Odustanem od dve crvene, sa bijelim točkama, metalčeve rajngle i korakom zarobljenika krenem prema izlazu iz bitke…

Zakoračim na Ilicu a sa zida s lijeve strane salutira mi sedam metalnih imena zakucanih u mramoru ploču: Bahun Tomislav, Gross Bernard, Gross-Radojčević Slavica, Hotko Dragica, Iveković Ivica, Lobl Bela i Singer Ljubomir…

Pali borci i žrtve fašizma od 1941-1945 koji su radili u robnoj kući… Ploču je na Dan ustanka naroda Hrvatske otkrio kolektiv Name 1964…

Hodam polako, kisnem, ne marim… Ukoračim u dvanajsticu i na nogama jedva izdržim pritisak izlazećih sugrađana u stampedu prema Nami… Biram kam da se sednem, treska polako klizi… Ubrzava tek poslije Kontija… Polako dolazim sebi… Dok kiša uporno ispire asfalt roje mi se misli uzaludne…

Da li će posljednji Obračun kod O.K. Name crnog petka 2026. biti uklesan u memoriju Nepokorenog grada… Ne vjerujem… Mjesto u povijesti je zauzelo zaboravljenih sedmero veličanstvenih i mnogi još neznaniji koji su pali da bi mi danas mogli jurišati na dvadeset devet devedeset devet… Ni u snu nisu mogli zamisliti sramotu budućih generacija koje su jurišale u Bitki za poraz kodnog imena Akcija…