Nabasavši na neki psiho test na internetu, između brojnih pitanja, zapnem na jednom. “Koja je vaša najveća erotska maštarija?”. Ponuđene odgovore ne bih komentirala. Mog odgovora ionako nema ni u jednom psihološkom priručniku, čak ni među dijagnozama. Ja sam, naime, od puberteta platonski zaljubljena u Koču Popovića kojeg, kad ode u borbu, a mene ne povede, platonski varam sa Stevom Žigonom. Koča i ja upoznali smo se naravno u Parizu i ponovo sreli u šumama Igmana. Kad je viknuo “Drugarice – u zaklon!” i bacio se na mene s kundakom na ramenu, znala sam – hi iz d van! Uniforma mu je stajala kao salivena, brk fakinski nakrivljen nad šeretskim osmijehom dok je upirao nogom u stremen da bi zajahao konja. Nikako kobilu, bila bih ljubomorna. Jahali smo tako po dolini Sutjeske, on je svako toliko rekao “Formidable!”, a ja sam bila sigurna da govori meni iako sam mu iza leđa. U sumrak bi našli neko sklonište (Koča je imao najbolja skloništa) i naložili vatru njegovim srebrnim Dupontom. Ja bih sjedila umotana u deku s kobasicom na štapu dok je on govorio o Bretonu, o Španjolskoj i o Sorbonni. Dok sam se pravila da spavam on je držao stražu i pušio, gledala sam ga poskrivečki i za svaki dim mu bila spremna rodit po jedno dijete. Rat nas je razdvojio. On je postao general, ja sam se udala i upoznala Stevu koji je s mojim mužem svake nedjelje igrao šah između uzbuna. I taman kad sam mislila da je Koča zauvijek nestao iz mog života, pojavio se osmog maja ’45. na balkonu Društva književnika na Trgu Republike. Srce mi je počelo divljački lupati, vratile su se sve one uspomene na ofenzive, straže i jahanja uz Sutjesku. Laktovima sam se probila kroz razgaljenu gomilu do podnožja zgrade Društva književnika, izula cipele i golim rukama se po fasadi popela do balkona ravno pred Koču! On je zabezeknut rekao “Drugarice, jeste li to vi!?”, ja sam rekla “Druže Koča – to sam ja!”. I onda smo na njegovom konju odjahali u oslobođeni zagrebački suton. FORMIDABLE!