“Neodlučnost je traženje snage u drugome. Neodlučan čovek traži snagu u nekome drugome da bi došao do toga šta zapravo želi”, rekao je Manitu gledajući kako prva lasta pokušava da napravi gnezdo na drvetu u dvorištu u koje se upravo uselio miris života. Kljunom je zabijala suve grančice u labavo spleten venac, one su padale, ona odletala, donosila druge, pa opet nanovo pokušaj da ne ispadne, plela svoju novu priču, koju će opet na jesen odneti negde na jug.

“Neodlučan čovek, zapravo ne zna šta hoće. Mlake su njegove želje, još uvek neosmišljene i lako lomljive. Ponaša se kao guska u magli. Tumara da nadje put do nečega. Udara u zidove nesnalažljivo. Je l to hoćeš da kažeš?”

“Kada si posve svoj, nikakva opravdanja te ne mogu sprečiti da ostvariš ono što želiš. To hoću da kažem”:

“A šta ako se osećaš raslabljenim? Šta ako nemaš snage? Šta ako si dugo mrvljen pa se osećaš smrvljenim za bilo kakvo dizanje? Šta ako si postao rob svemu tome i prepustio se stihiji da ona sama negde odluči šta ćeš i kako ćeš?”

“Sve na ovome svetu ima svoje vreme. Ako si klonuo, nemoj se samo moliti i samo čekati. Mada i za to treba vreme. Ponekad je to toliko dugačak period koliko i onaj kad si stvarao, išao napred. Tapkanje u mestu ima svojih prednosti”, iskusan čovek je progovorio mirno, bez ikakvih želja da nametne mišljenje, požuri bilo šta.

“Tapkanje u mestu je kao i anksioznost. Često od nje imamo prilično koristi. Kao trudnica kad se poradja. Mnogo boli, pa mnogo voli. Stvaralac mora da oseti te stoga i njegovo prepuštanje svemu što bi ga možda uništilo biva nagradjeno delom. Onda tako otkinuto od njega postaje tudje i svačije. Gubi se teskoba, narasta svemir u plućima. Leči. Opsednutost napušta misli jednoga čoveka i seli se u misli mnogih”, rekla sam u jednom dahu ovih nekoliko misli. Učinilo se, u prvi mah, nepovezano. Razgovor nam je možda skretao sa teme, a možda se upravo čvrsto nje držao. Nisam zaboravila da je tema neodlučnost. Ućutala sam.

“Sve se sile “urote” da rade za tebe kad znaš šta želiš”, mahnuo je Manitu rukom kao da govori o kakvim lakim stvarima. Taj je pokret lstovremeno ličio i na pokret ruke čovekove koja je i davala i uzimala, i saznavala gorko i teško i umirala i oživljavala, i krotila sebe, bila se sa sopstvenim alama, gubila i dobijala, padala i dizala se. Lomila, rušila i gradila. Taj je pokret ličio na sve. Teško prevazidjenu mržnju, Teško povraćenu iygubljenu ljubav. Teško zadobijenu slobodu. Onu unutrašnju.

Pomislila sam; “Ovaj će čovek da me natera da stanem na svoje noge. Sama. Cela u sebe stanem i vrisnem ono što želim. Celom svetu gromoglasno. Da bih sebe bolje čula. Upravo to, da bih samu sebe čula”.

.