Piše: Nemanja Rotar

Podvojenost umetnika nije problem samo jedne epohe. To je univerzalna i odvajkada prisutna suprotnost u stvaraočevoj duši između panteističkog osećanja kosmičke povezanosti svega i partikularnog životnog naboja koji raspiruje egoizam. Ovome treba pridodati i svest o angažovanosti umetnosti u periodima velikih društvenih turbulencija.

Da li je moguće ostati dosledan u odabiru samo jednog puta? Stvarati i živeti nadvremeni, božanski zanos čak i u trenucima kada to u političkom smislu može delovati neodgovorno.

Nikola Bertolino u knjizi „Pitanja o Crnjanskom” zapaža da su našeg romansijera prilično morila i rastrzavala dva suprotstavljena poriva.

Prvenstveno težnja ka lirskoj punoći izraza, bez natruha bilo kakve dogmatike, utilitarnosti ili konformizma, ali i snažan nagon za političkim angažmanom, i to ne samo posredstvom pisane reči već i u vrlo praktičnom, egzistencijalnom smislu. Baš kao što je Laza Kostić mnogo decenija ranije uočio kod Jovana Jovanovića Zmaja da su pesnički dometi njegove tanane lirike daleko ispred angažovane, politikom i satirom protkane poezije, tako je i Nikola Bertolino jasno pokazao u ovoj kratkoj studiji da sumatraistički natopljeni putopisi, eseji, a poglavito romani, imaju daleko veći značaj i domet nego sva publicistika Crnjanskog.

Ponekad je u umetniku pobeđivala jedna strana njegove ličnosti i tada bi nastupali dugi periodi „izdajstva lirike”, pokatkad čak toliko dugi da je delovalo kao da Crnjanski zauvek napušta književnost. To su periodi državnog službovanja, suvoparni administrativni poslovi po ambasadama za razne Stojadinoviće, Balugdžiće ili novinski poslovi za gazde iz „Politike” i „Vremena”, kada se misli, piše i radi po nalogu i ćefu drugih, a ne po diktatu vlastite sumnje i unutarnjeg naboja.

Međutim, velikani nikada ne tonu u mulj malograđanske servilnosti. Izvesne sile nemerljive vraćaju ih na stazu svevremenog i nepotkupljivog umetničkog uzleta.

(„Pitanja o Crnjanskom”, Nikola Bertolino, KOV, Vršac, 2009)