Piše: Jasna Ćirić

U Nišu su Jevreji živeli od davnina. Prvi pisani zapisi o njima su iz 1695. god, mada se smatra da ih je bilo i ranije. Do Drugog svetskog rata Jevreji su u Nišu živeli u relativnom miru, nastanjeni na levoj obali Nišave, u samom centru grada, u delu koji se zvao Jevrejska mala, Jevrejska mahala. Jevrejska mala je imala jevrejsku školu, opštinu, Sinagogu i niz drugih objekata. Jevreji su se u to vreme bavili raznim zanatima i poslovima, bilo je kožara, žitara,opančara, trgovaca, piljara, fabrikanata, bankara i drugih. Većina jevrejskog stanovništva bila je sefardskog porekla. a bilo je i nešto malo aškenaza. Jevreji su imali svoja nacionalna, kulturna i sportska društva. Isticao se pevački hor „David“, fudbalsko i skautsko društvo. Pred Drugi svetski rat u Nišu je živelo 107 jevrejskih porodica sa oko 360 članova, organizovanih u Nišku jevrejsku opštinu.

Nemci su u Niš ušli 9. aprila 1941. godine. I odmah je počela hajka i masovni progon Jevreja, tj. počela je realizacija „Plana za rešavanje jevrejskog pitanja“, koji je predviđao genocid nad Jevrejima i oduzimanje jevrejske imovine u korist Trećeg Rajha. 31. maja 1941. godine doneta je protiv jevrejska uredba: O prijavljivanju lica jevrejskog porekla – evidencija jevrejske pokretne i nepokretne imovine – nošenju žutih traka i Davidovih zvezda – o ograničenju kretanja jevrejskih lica na javnim mestima, ulicama, trgovima, kafanama – o zabrani bavljenja javnim funkcijama – zabrana posete pozorištima, bioskopima, vašarima – zabrana vožnje tramvajem Niš – Niška Banja i još mnogih drugih naredbi.

Za Jevreje od 14 – 60 godina i Jevrejke od 14 – 40 godina, zaveden je prinudni rad. Jevrejsku imovinu opljačkali su Nemci, Folksdojčeri i domaći izdajnici. Pljačkano je apsolutno sve: kuće, radnje, radionice, fabrike, itd. Za tri meseca od početka okupacije Jevrejima u Nišu oduzete su sve radnje, preduzeća, štedni ulozi, trezori, pokretna imovina pa i svo pokućstvo. 22. jula 1941 godine dopunskom uredbom sva nepokretna jevrejska imovina konfiskovana je u korist Trećeg Rajha. Septembra 1941.godine počela su hapšenja i odvođenja niških Jevreja u logor na Crvenom krstu. Oni su tamo radili na uređenju logorskog kompleksa, utvrđivali ogradu, bodljikavu žicu i raščišćavali teren oko logora. Za neverovati je da su vodovodnu i kanalizacijsku mrežu u logor uveli Imre Fišer i Đurika Gros – Jevreji, a električnu struju u logor uveo je Majer Konfino – električar. Sredinom oktobra 1941. godine, nemačke upravne vlasti naredile su da se svi odrasli Jevreji u Nišu, odmah jave u Hotel ”Park” gde će im se saopštiti naredbe. Ljudi su dolazili misleći da ih vode na rad. Međutim, bili su uhapšeni i odvedeni u logor na Crvenom krstu. Odvedeni su niški Jevreji sa porodicama, rođaci koji su se u Nišu krili, jevrejske izbeglice i emigranti iz Jugoslavije i istočne Evrope, Jevreji Aleksinca, Leskovca, Kruševca, Prokuplja, Zaječara te oni Jevreji smešteni u Kuršumlijskoj banji.

Oktobra 1941. godine u Logor je dovedeno preko 50 Jevreja koji su bežali iz Beograda i bili uhvaćeni. Januara 1942. godine dovedena je i velika grupa jevrejskoh žena i dece uhvaćenih u bežanju ka Grčkoj. Prvog februara 1942. godine u logor dovedeno je sedam Jevreja iz Beograda koji su se pomoću lažnih isprava krili u Nišu. Život Jevreja u Logoru „Crveni krst“, odvijao se u vrlo teškim uslovima. Nemci su se prema Jevrejima odnosili sadistički, tukli su ih i divljački mučili. Uslovi života bili su izuzetno teški. Spavalo se na betonu bez ikakvih higijenskih uslova, često bez hrane i vode, što je dovodilo do bolesti i epidemija. Logoraši su radili naporno 7-10 časova dnevno u magacinima, na železničkim stanicama, na izgradnji puteva, sve najteže poslove, a pri tom su bili izloženi torturama i mučenjima.

Nemci su se takmičili u izmišljanju raznih načina da Jevreje ponize i degradijraju kao ljude. Ipak, 12. februara 1942 godine izveden je poznati proboj logoraša. Zbog ovog poraza, dakle, kao odmazdu za izvedeni proboj Nemci su izvršili masovno streljanje Jevreja. Proces likvidacije niških Jevreja time je ušao u poslednju i natragičniju fazu. 17. februara 1942. godine, Jevreji su ujutro iz logora kamionima odvedeni na brdo Bubanj. Nemci su izdvajali po 12 lica i streljali ih u potiljak sve do četiri sata po podne. Toga dana je streljano preko 1000 Jevreja, među njima dve žene i 12 dečaka. Ako bi se desilo da neka žrtva nije pogođena u glavu bio je jedan Nemac koji je išao i ubijao ponovo metkom iz revolvera. Po tvrdnjama svedoka, rake su bile toliko pune da je svega deset santimetara zemlje moglo biti bačeno na leševe. I 19. februara 1942. godine Nemci su na Bubnju nastavili streljanje. Toga dana su streljali oko 800 ljudi. ali ne samo Jevreja nego Srba i Roma. Logor je tako bio ispražnjen. Do maja 1942. godine oko 220 jevrejskih žena i dece je odvedeno železnicom na Sajmište u Beograd i tamo ubijeno ili ugušeno u specijalnim kamionima. Smatra se da su oni pokopani u masovne grobnice u Jajincima.

Posle ovoga Nemci su u logor doveli grupe Jevreja iz Leskovca, Zaječara, Jagodine, Kruševca i njih oko stotinu streljali jula 1942. godine. 17. oktobra 1943 godine, izvršeno je poslednje masovno streljanje Jevreja. Tokom leta 1944. godine, nekoliko meseci pre oslobođenja, Nemci su na Bubnju iskopali i spalili sve leševe kako bi na taj način uništili tragove svojih zločina. Po izveštaju Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina iz 1946. godine u Niš na brdu Bubanj ubijeno je ukupno 2200 Jevreja, dok je rat preživelo tek sedam niških Jevreja koji su bili u drugim logorima ili izbeglištvu, 4 Jevrejke udate za Srbe, 3 Jevrejke iz Niške banje. Rat je preživela i porodica Danon iz Beograda koja se pod prezimenom Milošević krila u Nišu sa lažnim dokumentima. Sve vreme rata u Nišu se krila i tročlana porodica Hajon/Aron, Sofija i Julijana iz Beograda. Oni su sa lažnim ispravama sa srpskim imenima i prezimenima uspeli su da se spasu i prežive rat.