Piše: Suzana Matić

Vozila sam jučer i slušala intervju s tim vatrogascem koji je prije dvije godine gasio isti požar koji je i mene gadno opožario, baš gadno opožario… mislim, postoje i pisani dokumenti o tome, i uglavnom, taj je vatrogasac naprosto ušao u vatru i spasio jednu ženu iz tog požara.

Ova druga žena se poslije, već daleko na kopnu, spasila sama.

A vatrogasac je rekao jučer: – “Nisam ja hrabar… baš ništa više od drugih ljudi. Meni je život samo pružio priliku da budem hrabar”, a samosanirana i samospašena žena je onda pomislila koliko je divna ta rečenica. Koliko je posebna.

I mislila je još vrijedi li ta rečenica i za druge stvari u životu…
Za tugu?
Za samoću?
Za sreću?

a ako vrijedi, zašto u tim slučajevima zvuči manje dobro? Zašto zvuči kao izlika? I bila je već u uredu kad je pomislila; – “Ma daj, možeš reći da nisi bio hrabar, ali ti si priliku koju ti je život dao iskoristio jedini od tih – drugih ljudi. bio si hrabar!”

Na putu kući ubacila je cd. Pitam se da li je mislila: – A za ljubav? kako to zvuči za ljubav?

…

Mislila sam maloprije: – Možda jest izlika ali ja sam sve svoje životne prilike – za tugu… za samoću… za sreću… iskoristila do samog kraja. do dna dna. Kao malo tko.

A pomislila sam i ovo; – Ako pobrojim sve mete po sebi, mogu mirne duše reći da sam iskoristila i onu za hrabrost.

…

A za ljubav?
(tko zna što ste vi mislili)