Piše: Sanja Matovinovic Zec

Nešto sam razmišljala o šutnji. U stvari, lažem. Nisam razmišljala.. zaskočila me misao, onako,s leđa. Nisam ni primijetila. Tek, počela mi se igrat šutnja po glavi. Kao da mi je već nije dosta oko mene, progovorila je u meni. Toliko sam uporno šutila o šutnji da je ona sama počela pričat o sebi. U meni. Zavrtila mi slike i mirise. I neke riječi i pokrete. Uglavnom, jedna sasvim gadna šutnja.

Lako je kad priča ona šutnja kad sjediš sklupčana na kauču i nekom zagnjuriš nos u vrat pa šutiš. To je dobra, gromoglasna šutnja. I on šuti. Nasloni glavu na tvoju pa samo svako toliko malo pomakne obraz. Da podsjeti da je to naša šutnja. Ili kad on zagnjuri glavu u tvoju kosu pa prstom nešto piše po leđima a ti se smijuljiš u sebi i baš nećeš progovorit i reći da znaš šta je napisano. Pa on piše ponovo. A ti šutiš. Šteta glasom prekinuti tišinu.

Lako je i kad šutiš samo zato što nema nikog oko tebe pa bez veze razgovarat sam sa sobom. Ionako sva pitanja već imaju odgovor. Osim kad si sam sebi u opoziciji. Al ni za to ne treba prekidat šutnju oko sebe. Jednostavno šećeš od sobe do kuhinje i pregovaraš, odgovaraš, nagovaraš samog sebe. Ljutiš se, odmahneš rukom. Ma ko te jebe. Il popustiš samom sebi..ajde, nek ti bude.. nama čovjeka kojeg se ne može nagovorit. Ako hoće. Ako neće, svađaš se. Sam sa sobom. Dok se ne pomiriš. Opet sam sa sobom. Kažeš si: budalo, radi kako hoćeš.

Dobra je šutnja i kad nemaš pojma o čemu to ljudi oko tebe pričaju. Pa razumiješ riječi al smisao ni u talonu. Onda šutiš i čudiš se. Ja se obično divim ljudima koji pričaju tako da nitko ko ih sluša ne može shvatit zašto i što oni u stvari hoće reć. Možda samo uživaju u boji svog glasa. Ili količini mudrosti koja grgolji ko potok. Bez reda i logike. E takvima se ja divim. Nisam sigurna da je to pozivno divljenje al, iskreno, ne bi imala ništa protiv da mogu tako isključiti pamet a uključit jezik. Blaženi vergl. A ne ja, širom raširenih očiju se svako toliko uhvatim da se idiotski nadam da će zadnja rečenica ipak donijeti nekakav zaključak. Smisao. Svrhu. Nažalost, ta zadnja, najbitnija rečenica obično ostane u zraku i ja je ne uhvatim. Govornik još više zadivljen samodopadno otpuhne dim.. ili popije gutljaj nečega ili jednostavno napusti govornicu. Koja fantastična doza sebeljublja je potrebna za tako nešto. Ja bi najrađe počela euforično skandirat i pljeskat.

Ima i ona šutnja kad ne znaš šta reći. Sve riječi gube važnost. Možeš slova vrtit ko lopticu na ruletu. Gdje god padne, ti gubiš. Ta šutnja se obično svede na dodir. Bilo kakav. Stisak ruke, zagrljaj. Ili kad razbarušiš sugovorniku kosu i poljubiš. I sve je rečeno.

O šutnji koja priča ne vrijedi ni pričati. Riječi izbijaju iz svake pore. Pogleda. Pokreta. E to je šutnja koja se tako rijetko priča. A tako puno kaže.

Ja nekako najviše ne volim kad šutim pričajući. Pričam o vremenu, poslu. Oblacima. I o tome kako nema više ni proljeća ni jeseni, nema vremena. Sugovornik se blago nasmješi, shvatio šalu, pogleda ravno u točku između mog lijevog oka i lijevog uha pa onda on nastavi šutit pričajuć o nekom ko je negdje, nešto.. Kad se pogledi susretnu ne čuju se pitanja koja si oči postavljaju. Gledamo se tvrdo. Neću ja prva. A s druge strane pogled kaže: Ajde, reci ti.

E to je vrhunska šutnja. Dva sata priče, smijeha, gledanja u vrh nosa, bradu. Inatljiv napad na oko u stilu: Onda?

Nema onda. Tvrdoglave kukavice onda doma pričaju sa ogledalom. Ili se šutke pokriju po glavi i počinju razgovor. Kasno. Pa to pređe u naviku. Obrambena tehnika. Kakav kung fu.. to je za one koji mašu rukama i nogama i pušu i vrište ko Brus Li. Tehnika obrane šutnjom je letalna. Nema tog pištolja koji tako ubija. Iznutra.

Ta letalna šutnja me vratila par godina unatrag za jedan stol kraj čempresa. Zavaljeni svako u svoju stolicu. Nonšalantni. A napeto ko ganc nova lastika. Toliko smo natezali i otpuštali tu lastiku da se više i ne prepoznaje šta je ta dronjasta traka između nas.

Ako ništa drugo, sad šutnja ima pokriće. I šta sad s njom? Pustit je da mi odvrti još koji film il je zamrsiti do kraja. Izrezati je malim škaricama za nokte u sitne komadiće pa je bacat iznad glave ko konfete. Ili je pustit da se ispriča i polako zaspi. Naravno, u meni. Neću je valjda sad prekinuti. Taman se udomaćila.