Piše: Zoran Janić
Domaća književna kritika (u Srbiji – op- ur.), afirmativno pišući o Bećkoviću i slaveći ga kao “obnovitelja narodne epike i Njegoša“, oduvek je bila sklona da u prvi plan ističe kolektivne, plemenske odlike njegove arhaične, provincijalno uske i dijalektalne poezije. Ta poezija, uslovno rečeno, mogla bi se krstiti “zavičajnom“, ali jedino možda u nekom najširem smislu po kojem bi se stihoklepstvo nebrojenih anonimnih pesnika sa raznih meridijana što, u časovima dokolice, s neobičnom upornošću delju stihove u debelom hladu rodne selendre moglo nazvati poezijom. Kao žrec jednog primitivnog plemena, Bećković ne krije da su njegove pesničke aspiracije upravo takve – primitivno plemenske:

“Vernici jednog plemena ne govore svoje misli već misli svoga plemena. Svaki pojedinac usvaja misao plemena ne plašeći se za svoju ličnost. Kao da svaki čovek nosi u glavi traku na kojoj je snimljena plemenska govorna biblija i samo je uključuje na određeni povod”.[1] A kako je Bećković vernik i pripadnik srpskog plemena, to se traka u njegovoj glavi vrti i uključuje na zov istorije, na opasnosti koje prete njegovom plemenu, „kad nam sečiva prinesu grkljanima”:

„Odvikli smo se da budemo Srbi. Biti Srbin nije šik, to se odavno ne nosi. I kad se nosilo – bolje da nije. Rodili smo se da budemo ljudi, da bismo se s drugima pomnožili. Nekako smo nerado, jedva Srbi, s izvinjenjem Srbi, to nam je malo sem kad nemamo izbora. Setimo se šta smo tek kad nam sečiva prinesu grkljanima.”[2]

A koincidencija je, valjda, i to da se Bećković počinje odevati mnogo bolje i čak šik od trenutka kad je spoznao da je biti Srbin demode (iako mu niko nije stavio bio nož pod grlo), a poetski je još zanimljivije da je postao pravim Srbinom i pravim domaćim srpskim pesnikom tek onda kad je u svojim pesmama prešao na rovački dijelakt, koji opet nema toliko veze s narečjem Srbije koliko s jezikom Crne Gore i Hercegovine. U toj rovačkoj leksici, regionalnoj i krajnje oskudnoj, marginalnoj, davno preživeloj, nepodesnoj za ma kakve moderne poetsko-književne postupke, domaća će udvorička kritika videti obnovu srpske duhovnosti i tradicije u širokom luku “od svetog Save, preko Vuka i usmenih predanja do Njegoša“[3], pa će i sama ispisivati nebrojene ode udvoričkom pesniku Bećkoviću, prosto se utrkujući između sebe ko će više polizati cipele prvom dvorskom lakeju, novoprobuđenom žrecu srpstva i kosovstva. A kao i sve drugo što je radio u svom životu, i ovaj prelazak na lokalni crnogorski dijalekt kod Bećkovića biće tek obična mistifikacija i laž, igrarija na koju ga je nagovorio njegov bliski, velikosrpstvujušči kafanski prijatelj Borislav Mihajlović Mihiz (samo što je ovog puta šala bila uspela), dakle još jedan kafanski vic. Od prvih početaka slab i minoran pesnik, neuspešan imitator ovdašnjih afirmisanih, već uveliko poznatih imena u čijoj senci se kretao, sakupljajući ispod stola otpatke sa njihove duhovne trpeze i kopirajući njihovu prozodiju (B. Miljkovića, S. Raičkovića, B. Šujice, između ostalih), sada je najzad kucnuo dugo iščekivani Bećkovićev čas – propevao je u duhu vremena, epski i deseterački, u visokom diskantu nacionalističke histerije, a njegove su se pesme konačno počele pojavljivati po antologijama i njegove se mudre misli naveliko citirati. Medveđe šape državnih medija nežno su ga prigrlile i, kao malo vode na dlanu, prinele pod svetlost javnih reflektora. Dešava se to u vreme iskopavanja jama i prve objave Memoranduma SANU.

“Iščupane su mi ruke iz ramena, kuća raskućena, a braća poklana”[4], kanibalistički peva rovački evanđelist i jamopojac, kome se prvi put pružila prilika da Miloševića “gleda i sluša iz neposredne blizine” (“Pinki je video Tita”). Sa tog susreta poneo je neobično žive i slikovite impresije, takođe kanibalističke:

„Predsednik (Milošević – prim. aut.) je u završnoj reči sabrao i poređao svaku pametnu reč koju je neko od nas tridesetak izgovorio… Učinilo mi se da ima mozak svež kao novorođenče.”[5]

Uopšte je kod njega sve puno raskomadanog ljudskog mesa, krvi i iznutrica: “Noje je iz kovčega puštao gavrana da vidi dokle je došla voda, Crnu Goru je preletela kukavica, sestra Lazareva, da vidi dokle je stigla krv”.[6]

Krajem 1986, nakon zakazivanja vanredne skupštine SANU povodom polemike oko Memoranduma, umesto očekivane osude pomenutog dokumenta (glavni autor bio je Dobrica Ćosić, izvođači radova Antonije Isaković, Vasilije Krestić, Kosta Mihailović i Mihailo Marković), “Odbor za odbranu slobode misli”, dobrim delom sastavljen od članova SANU, žestoko će ustati u odbranu Memoranduma. Osmoro akademika potpisalo je pismo u kome je stajalo da je reč o nedovršenom dokumentu i da Memorandum, u stvari, ne postoji.[7] Pismo je pročitao Matija Bećković.

Istakavši svoj pesnički credo po kojem je “san svake pismenosti da postane usmenost”, kao i da, sledstveno tome, “istinski oblik naše pismenosti još nije pronađen”[8], ovaj retrogradni mistifikator krenuće da razvija osoben vid oratorske veštine, koju će nazvati “besedama” (uz podršku ništa manje poltronske i mistifikatorske književne kritike). U osnovi tih vrlo slobodnih retoričkih tvorevina – beseda na različite teme – stajaće obično neka naivna basna ili skaska, detalj iz narodne pesme ili mita, ispričana s poukom (a “na polzu otečestva“), sa skrivenim ili neskrivenim nekrofilijskim sadržajem (najčešće neskrivenim), u koju će tu i tamo biti udenuta poneka arhaična reč i izraz, a sve to obogaćeno, na način srednjoškolskih pismenih sastava ili časlovca, nekom prigodnom slikom i dato još poetski lažno povišenom intonacijom, s ciljem valjda da gane i odobrovolji publiku. Na to ga je, u neku ruku, obavezivao položaj nacionalnog barda; jednom kada je podigao svoj glas do nacionalističkog visokog C, nije mu preostajalo ništa drugo nego da ga se istrajno drži; ili da podigne ruku na sebe i pobegne u smrt, kao Majakovski, ili da ode u Akademiju i KOS (kao naš pesnik). Svako ima svoju Arkadiju.

Da bi čitalac stekao bolji uvid o čemu je reč, evo jednog primera navedene bećkovićevske besede:

Poraz je otkriće poezije

Kosovska bitka stekla je slavu najvećeg poraza, a kritička istorija sumnja da je to bio poraz. Nijedan izvor ne govori da su Turci pobednici, a svi izvori ćute da su Srbi poraženici.

Poraz je otkriće poezije. Poezija je odlučila i saglasila se da je to bio poraz, nalazeći u porazu veću dobit od zlobiti. Konačnost poraza je dala silu početka beskonačnosti poezije.

U skrivenom smislu poraza jesu tajni podstreci i živi podsticaji koje poezija nikad nije potrošila. Gde poezija nađe oslonac, tu je, uvek, i najveća dubina.

Prevedeno na običan jezik, autor hoće reći kako istorijska nauka nije još definitivno rekla svoje o kosovskom boju, je li jedna strana izišla potpuno poražena ili nije, jesu li Turci pobednici ili nisu. A budući da se Bećković ovde lažno predstavlja kao pesnik i istoričar – a zapravo je običan nadničar dnevne politike – umesto reči ’poezija’ valjalo bi staviti ’politika’, i sve bi odmah došlo na svoje mesto. Tako čitamo: “Poraz (kosovski) je otkriće politike. Politika je odlučila i saglasila se da je to bio poraz, nalazeći u porazu veću dobit od zlobiti. Konačnost poraza je dala silu početka beskonačnosti politike (tj. političke manipulacije kosovskom temom)“. A “dobit i zlobit“, to su Bećkovićeve poetske drangulije, jeftini retorički ukrasi, trice i kučine. Suština je da on nije pesnik nego ratni propagandist, uvek i u svemu.
Od tri stuba srpske ratne politike (vojska, SANU i Crkva) ova poslednja je još ponajviše optirala za ratnu opciju i bila najkrvožednija, spremna na rat do istrebljenja radi proširenja državnih, ovozemaljskih granica, a sve u ime svetog Save, srpstva i pravoslavlja. Ne čudi stoga što je Bećković još od studentskih dana bio blizak prijatelj sa Amfilohijem (po liniji KOS-a), posredstvom koga upoznaje i tadašnjeg patrijarha Germana kao i budućeg patrijarha Pavla. U to vreme upoznaje i duhovnog oca najmilitantnijeg jezgra SPC, zloglasnog arhimandrita dr Justina Popovića, pod čijim će pokroviteljstvom stasati najokoreliji “justinovci” – Irinej, Amfilohije i Artemije. Justin će Bećkoviću 1975. u manastiru Ćelije pokloniti brojanicu s posvetom.

Bećkovićeve bliske veze sa KOS-om mogu se lako naći i u njegovom poetskom stvaralaštvu. Reče mi jedan čoek (1970) uopšte nije “šifrovana pesnička poruka“, kako to tvrdi književna kritika, s “posrednim i zatamnjenim imenovanjem“[9], već je to običan, transponovan razgovor dva žbira, dva doušnika Službe koji o svemu pričaju u nagoveštajima, izokola, jer će nadležni ionako sve to protumačiti onako kako treba, nije njihovo da o tome sami na svoju ruku prosuđuju.

Reče mi jedan čoek,
na jednome mjestu,
kod jednog čoeka,
jednu stvar,
ne mogu ti reći đe,
odma bi se sjetio koji je.

…

Samo ja ovo s tobom,
da ostane među nama,
kažem ti ko tebe,
ovo ti pričam s ovu stranu vrata,
to znamo ja i ti i crna zemlja.
To nije da rečeš ko bilo i o čemu bilo,
no zaista biranik između nas,
bez omrazi i ikakve ile,
znaš ga ti posigur.

Itd.

(Naravno da odziv publike ima veze sa podaničkim, doušničkim mentalitetom Bećkovićevog slušateljstva, koje odlično prepoznaje na šta pesnik ovde aludira i na pojedinim mestima čak se tome gromko smeje.)

I ono na šta je “zlatousti besednik” i “živi klasik srpske reči“ naročito ponosan (osokoljen nekritičkim bodrenjem kritike), naime“maestralno vladanje jezikom“ još jedna je neistina koju nipošto ne treba uzimati zdravo za gotovo. Naš pesnik je, nažalost, ne naročito pismen niti umešan u stvarima etabliranog i normiranog književnog jezika, pa tako daje sebi slobodu da potpuno pogrešno koristi pojedine reči, kao u sledećem primeru:

“Danas kada se na celom globusu ocrnjuje i garom sramote pregrće srpski narod, upitajmo se da li svet ponavlja i nešto od onoga što je pedeset godina slušao pre nas.”[10]

Ponesen arhaizirajućim impulsom da mu sve što izusti zvuči onako kao iz starine, njegoševski, slepačkoguslarski, Bećković ovde potpuno pogrešno upotrebljava glagol “pregrtati”. Ovaj glagol, kao učestani i nesvršeni, u izvornom značenju upotrebljava se u smislu pregrtanja nečega, npr. kukuruza (ili žara); nešto se, dakle, nečim pregrće, kukuruz u ambaru, na primer, lopatom, a žar u peći mašicama ili granom. Gorenavedeni izraz „garom sramote pregrće srpski narod“ ne znači apsolutno ništa (narod se ne može pregrtati garom, ni u doslovnom ni u prenesenom značenju) osim što je Bećkoviću i njegovim čitaocima to zazvučalo možda „poetski“ pa je zato tu i stavljeno ovako; daleko ispravnije bilo bi reći „garom sramote zaogrće srpski narod“, ali te finese ostavljamo našem dičnom pesniku i njegovim kritičarima da se njima, ako žele, naknadno pozabave.

Onako punom sebe, već davno imunom na svaki osećaj pristojnosti i samokritičnosti, Bećkoviću se ponekad zna desiti da mu se otme i poneka nepodnošljivo glupa, u nebo vapijuća banalnost – no to mu je, kao slavom ovenčanom pesniku i patentiranom laureatu svih mogućih domaćih nagrada, ukaza, povelja i hrisovulja (i budućem dobitniku još nekoliko tuceta novih, koje se tek spremaju da mu budu uručene), valjda i dopušteno. Tako je prilikom uručenja Njegoševe nagrade u Cetinju 1998. godine izgovorio sledeće: “Njegoš je ispraznio ustavu jezika koja se punila vekovima. Nama je ostavio da radimo na vodokotlić”.

Kritika će u tome, naravno, videti još jednu potvrdu raskošnog talenta Bećkovićevog, metafizički paradoks dostojan jedino moždapesnika elizabetanske epohe: “Bećković je orator koji je u besedama raskošnih paradoksa i retoričkih kaskada u koricama držao svoj „mač usta”, svagda se opominjući da zlatousti nemaju pravo na oholost.” (Rajko Petrov Nogo) Njegov geteovski uzvišen stav ništa neće moći da potrese ni pokoleba, čak ni onda kad mu se otvoreno u lice kaže kako je običan ignorant i nedoučena prišipetlja, i to u stvarima koje se tiču elementarnog obrazovanja. U polemici koju je svojevremeno P. Čudić vodio s našim uvaženim akademikom, ovom drugom je ljubazno skrenuta pažnja na to kako u svojim autorizovanim tekstovima u Politici i Književnim novinama pogrešno upotrebljava “Gestiman” i “Gestimanski vrt” (umesto “Getsiman” i “Getsimanski vrt”). Bećković, uveren da je njegovo kafansko obrazovanje meritum stvari (završio gimnaziju), udostojio je svog oponenta lakonskog odgovora kako “narod tako kaže“!

Od tada pa do danas, kako možemo videti, ništa se nije promenilo. Svi oni trezveni glasovi koji su svojevremeno ukazivali na minornost Bećkovićeve pojave i nedostatke njegovih lirskih aberacija uspešno su sklanjani u stranu (književnim i vanknjiževnim putem). Cena za koju su to platili čitaoci jeste razorena zemlja, na hiljade mrtvih i sve one ratne nesreće čije posledice traju do dana današnjeg, a književna kritika, pak, kažnjena je nestankom predmeta onoga čime treba da se se bavi (potpuni slom kulture). Namerno smo se u okvirima ovog teksta bavili isključivo literarnom stranom Bećkovićevog angažmana, smatrajući da je upravo to ono što će ovog “živog klasika srpske reči“ najviše da zaboli. Ono drugo – ono što se tiče Bećkovićevih veza sa Službom (La Piovrom) – o tome čitalac najbolje da se sam obavesti jednostavnom pretragom po Guglu (ili po svom sećanju). Još ponajbolje je da taj zadatak ostavi u amanet svojoj deci i unucima, ako ih ima. Jer za nekih pedeset godina, kada u Srbiji bude skinuta najzad oznaka tajnosti sa pojedinih dokumenata, kada se otvore arhivi i dosijea doušnika budu dostupna javnosti, neke stvari će biti zacelo mnogo jasnije.

————————

[1] Matija Bećković, Sabrane pesme II; Reče mi jedan čoek, 199.

[2] Novinar Milorad Vučelić, Politika, 2. i 3. avgust 1991.
[3] Selimir Radulović, “Sedam zapisa u slavu rovačkog evanđeliste“
[4] Iz pesme Bogorodica Trojeručica
[5] Na sastanku Komisije za reformu kulture pri Predsedništvu Srbije čiji je Bećković član.
[6] Izjava iz 1989.
[7] Desanka Maksimović, Dragoslav Srejović, Ivan Antić, Milka Ivić, Stevan Raičković, Olga Jevrić i Irena Grickat-Radulović.
[8] Matija Bećković, Sabrane pesme IV; Lele i kuku, 111.
[9] Radivoje Mikić, Jezik zatajivanja, Književne novine”, Beograd, 20. IX 1980.
[10] Izjava iz 1994. godine.

(izvor: http://zmijskijezik.wordpress.com/)