Piše: Romano Bolković
Fotografija: Mio Vesović

Blog Vaseljena već tradicionalno organizira regnikolarni literarni konkurs s temom: Ide Miljenko Jergović ulicom…
Tako je i ove, bila prestupna ili ne, godina.
Svoje sastavke i opet možete da šaljete na adresu Takovska 10, za “Konkurs: Idi mi Miljenko ulicom”, ili ih jednostavno ostavite u komentarima postova na Vaseljeni.

Regule su konkursa proste:

Svaki sastavak, koji se zove kratka priča, vazda mora da započne karakterističnim uvodom: Ide Miljenko Jergović ulicom…
Priče lišene takvoga početka naprosto ne jebemo za suvu šljivu i nisu konkurentne.
Sastavci ne smeju da budu duži od 1500 znakova, od kojih niti jedan ne može da bude svastika ili petokraka.
Klasik ne sme da bude preterano ironiziran ili nahvaljen; isto tako, ne smete da ga opisujete podrobno, jerbo ga po drobu niste videli.
Poetike mogu da budu na rubu stvarnosne proze, i s jedne (faction) i s druge (fiction) strane pesničkog umeća.
Dopušteno je i žensko pismo, daklem i antinaracija.
Poželjna je moralna poenta, ili kakvo naravnoučenije.
To je sve.

Laureata konkursa čeka neprocenjiva nagrada: iz pristojne razdaljine moći će da vidi kako u Vempajr Stejt Tim Bilding u Koranskoj ulici ulazi klasik Miljenko Jergović lično, sam, ili u pratnji dobrog glasa koji ga bije.

Kao primer, navodimo prošlogodišnju pobednicu, Jagnezu Spitzműller-Dorčić, i njenu uzornu kratku crticu, ne sasvim nedvosmislenog naslova: “Rahat-Lokrum”.

Pa, pisci, piše li se štogod?

K’o za primer:

Rahat-Lokrum

Da kod Bagdada i postoji neki Auschwitz, ne bi nas to uznemirilo, jer smo na to navikli – veli pisac koji je priznao da je roman pisao (samo) tri mjeseca, “opravdavši” to srednjoškolskim svladavanjem daktilografije.
S promocije romana “Srda i Duhovi”

Ide Miljenko Jergović ulicom i zaustavi nekog čovjeka, slučajnog prolaznika.
– Je l’ ti znaš tko sam ja?, upita Jergović.
– Mmm…ne bih se mogao kladiti…ne, ne znam, gospon, znate, ja nisam odavde, tu sam u posjeti bratu., odvrati začuđeni namjernik.
– Zbilja ne znaš ili zajebavaš?, inzistirao je Miljac.
– Ozbiljno, gospon, zakaj bi vas zezal, nemam razloga.
– Baš, ono, nikako se ne možeš sjetiti.
– Ne da se nemrem sjetiti, nego vas ne znam, kaj ja znam, prvi put vas vidim!
– Jebeš!?
– Čujte, nemojte bit tak vulgarni. Velim vam da vas ne zezam, nit vas poznam i kvit. A ko ste vi, kad baš hoćete znati?
– Tko sam ja?, sad će iznenađeno Jergos. Tko sam ja?
– Da, tko ste vi, zapravo?
– Pa ja sam Miljenko Jergović lično, klasik iz Sarajeva!
– Ma sad vi mene zajebavate! Kaj bi vi bili klasik! Vi ste kurac a ne klasik., dometnu čovjek koji je u Zagrebu bio u posjeti bratu, i nastavi svojim putem.
Jergović se počeše po glavi, promrsi bradu, pa pomisli:
– Hrvati stvarno malo čitaju!

Jagneza Spitzműller-Dorčić, mr.oec.

REZULTATI KONKURSA i NAGRAĐENI

dr.Lebovski i Nemanja

TREBATE LI SVINJSKU GLAVU?

Nemanja, ako dopuštaš nadogradnju tvoje crtice o mesnici. Ulazi Miljenko Jergović u mesnicu i kaže: Trebate li svinjsku glavu.?
dr. lebowski

Ha, ha, briljantno! Ne da dopuštam, nego ćemo zajednički potpisati tu, unpled verziju; dakle:

Ide Miljenko ulicom i uđe u mesnicu ‘Kurac od ovce’, mesara Stjepana Zimšeka.
– Dobar dan., pozdravi Jergović.
– Dobar dan., odzdravi mesar Štjef Zimšek.
– Trebate li svinjsku glavu?, upita Miljenko Jergović.
Mesar ga dugo gleda i nemre bolivit.

i/ili

Ide Miljenko ulicom i uđe u mesnicu ‘Kurac od ovce’, mesara Stjepana Zimšeka.
– Dobar dan., pozdravi Jergović.
– Dobar dan., odzdravi mesar Štjef Zimšek.
– Trebate li svinjsku glavu?, upita Miljenko Jergović.
Mesar ga dugo gleda, nemre bolivit da tako nešto čuje, jasno, i vidi, i to vrlo jasno, pa odgovori:
– Ne hvala, imamo već jednu.
Jergović ga dugo gleda i nemre bolivit.

Zapravo, Lebe, mislim da je ovo sasvim novi konkurs.
Nakon natječaja: Ide Miljenko Jergović ulicom i…, raspisat ću natječaj s temom: Ulazi Miljenko Jergović u mesnicu i kaže: Trebate li svinjsku glavu. Mesar…
Mislim da je to ingeniozan početak! Kaj veliš?

SMIČIKLASJE

Ide Miljenko ulicom, zamišljen i sam pa se, onako smotan, spotakne o vlastitu misao. Prospe se naš NAJPOZNATIJI KNJIŽEVNIK Miljenko snijegom pokrivenom ulicom koliko je dug i širok. S druge strane ugleda radnika pregaoca sa lopatom u ruci kako se svojski trudi učiniti prohodnim pješačke koridore.
-Jebem ti ovakav Grad – pomislio Miljenko otresajući snijeg sa svog krombi kaputa te zaviče na radnika:
A RALICA???
Vidje radnik pregaoc da mu ljutiti gospon nešto dovikuje pa ga upita:
– Nešto ste rekli gospon?
A RALICA? Gdje vam je b a ralica?
– Eno ga kući, piše, vrijedno piše. Bilo bi i vama pametnije da slijedite njegov primjer umjesto da šetate snijegom zavijenim ulicama.
Miljenko Jergović ljutito frkne a odmah potom osmijeh mu zatitra na vidljivom dijelu lica:
– Zna me!!! Radnik pregaoc me pozna.
I ode Miljenko Jergović ulicom, zamišljen i sam….

Herostrat

MOZAK

Ide Miljenko Jergović ulicom, u sumrak, na Duhove, kad odjednom golub mu se posere na rame. Kud baš meni na rame, pomisli Jergović.

Kud baš na moje rame, a ne na tuđe? Rame je blizu mozga, a mozak je meni ono što je Madonni guzica. Moram osigurati svoj mozak, do đavola. Očito je da netko iz čistog jala dresira golube da seru na glavu Miljenka Jergovića! Tko li želi Hrvatskoj toliko zla? Da nije Aralica? Ili Zima? Da nije Houellebecq?

Miljenko Jergović, najveći hrvatski pisac, preminuo uslijed sepse prouzrokovane golubljim govnom – ne bi izgledalo dobro u lektiri. Napisao sam previše toga da me upamte po golubljem govnu. Moram priznati, tko god se odvažio, mudar je strateg. Što mi je činiti? Što bi učinio Ivo Andrić? da napišem anegdotu o tome za Auto magazin? Istražim tko se sve posrao na ramena medijskih zvjezdica pa uvalim to Graziji?

Ili da… Možda da osiguram svoj mozak? Zašto bih ja trebao osigurati svoj mozak? Zašto se nitko do sada nije sjetio osigurati moj mozak? Moj mozak bi trebao biti na UNESCO listi, to je živući spomenik kulture. Što je dobro dala neka katedrala? Zaklon od kiše, u najboljem slučaju. A moj mozak… Moj mozak. Eh, moj mozak. To je mozak, Miljenko, to je pravi veliki mudri mozak skriven iza neukrotive grive. Kakav ja mozak imam, brate mili. Ne bih ga mijenjao ni za jedan tuđi. Zšto me to nitko ne pita? Glupi novinari, kopipejst generacija.

Dresirajte vi svoje golubove, vi jalni mali ljudi. Ako će vas to spasiti. Ako će vam to ublažiti mizeriju svakodnevnice. Za sve okrivite Miljenkov mozak. Tu ste najjači. Najjači ste kad drugog treba okriviti. Sve ste mi mogli oprostiti, ali uspjeh nikako. Ma dresirajte bengalske tigrove, dresirajte slonove i kobra zmije, morske pse, pirane, divlje pse, konje, zečeve…

Ali nećete me preplašiti!

dr. Lebowski

KUBURA

Ide Miljenko Jergović Jergović ulicom sav pesinav i deverli glave. A deveri ga koliko još hrsuza ima u dunjaluku (Zagreb op.p.).
No kad skrene dilber u bezistan, dođe mu merak; naleti Miljenko na dućan (tur. dükkân), koji je bezbeli, prodavnica oružja.
Pa gleda on kuburu kroz otvoren pendžer, a gleda kubura njega. I sve tako ašikuju Miljenko i kubura i sve tako igra Miljenku srce junačko, a i brk i brada mu…
Zlata vrijedi ova Kubura, misli se junački hrabro, koliko ću sad tek glava moći tjedno ustrijeliti.
Pa kroz otvoren pendžer zaište kuburu.
A hrsuz će zagrebački:
“Evo ti efendija. Ubij se.”

Neptunalije