Ljubav se ne zaboravlja, nju samo možete ostaviti za sobom, svesno, namerno, znajući da ste tamo, na tom mestu, ostavili i veliki komad sebe. I što se više udaljavate od tog mesta, to vam više nedostaje ono parče sebe koje ste napustili. Kad-tad, moraćete da se vratite po to.
(str. 145)

Piše: Tofil Pančić

Jelena Lengold – kakva je to uopšte spisateljica? Za početak, nema dva prezimena nego tek jedno jedino, i to isto još od rođenja. Potom, nije televizijska voditeljka, trač-kolumnistkinja u pokušaju, javna lucprda iz kičerskih predstava o „otkačenoj umetnici“, niti bilo šta slično iz uobičajenog egzibicionističkog repertoara. Dalje, ne viđamo je ni kao gošću po estradnim TV brbljaonicama gde bi mogla, drugo moja i sestro slatka, sa drugim dežurnim dvoprezimenjakinjama da raspreda o svemu onome o čemu ili ništa ne zna ili zna sve, ali je to nešto o čemu se može ne znati ništa bez ikakve štete. Pa onda, redom: ne nosi ekstravagantne šešire, ne ispoveda nam se gde i s kim letuje i zimuje niti se drži kao da očekuje da bi to nama trebalo da bude važno, i uopšte, ne spada nikako i ničim u onaj sloj koji se kod nas naziva „poznate ličnosti“ a koji je, kada su u pitanju žene koje pišu, „kodifikovan“ otprilike na gore opisani način. A taj način je takav da su, u poređenju s njima, turbo folk pevačice dame i umetnice od najvišeg personalnog i artističkog integriteta.

Jeleni Lengold, međutim, ništa od toga nije potrebno jer ona je naprosto – Pisac. I to među najboljima koji trenutno postoje u srpskoj književnosti, a književnost je jedna od retkih lepih, dobrih i pametnih stvari po kojima nismo baš pri dnu ovog kontinenta, a ni šire.

Nova zbirka priča Jelene Lengold (za one koje zanima istorijat plemenitog „slučaja“ J. L., , neka potraže moje tekstove o njenim prethodnim knjigama proze) na prvo čitanje nameće mi se kao verovatno najbolja njena kolekcija priiča do sada. Ili, hajde da budem oprezniji, u najmanju ruku najkonzistentnija, kvalitativno najuravnoteženija, ako hoćete – najzrelija. Pri čemu ovde „zrelost“ nikako, ali baš nikako nije pristojan eufemizam za izvesno rutinerstvo, smorenost i rezignaciju, nego je baš ono što i treba da bude: moćna i uzbudljiva proza za koju je potrebno ne samo mnooogo književnog dara (to van svake razumne sumnje!) nego i onaj „gorki talog iskustva“, kako kaže Kiš. Naravno, priču o „iskustvu“ ovde ne treba shvatiti na onaj banalizujuće doslovan način: nisu ove pripovetke nikakve ispovesti JL, ma koliko bilo jasno da je u mnoge od njih utkano i manje ili više autobiografskih momenata i iskrica, nego su gotovo sve od ovih osamnaest priča tako „nepapirnate“, tako „žive“, upravo zato što iza njih stoji i jedan emotivni i intelektualni život koji je primio i zadao odgovarajući broj rana, koji je fenomen ljubavi i večitog muško-ženskog (ne)pronalaženja sagledao sa svake dostupne strane, da bi nam na koncu podario „izveštaj“ u kojem se iz stranice u stranicu oblaporno uživa, čak i onda kada i samog čitaoca ili čitateljku ranjavaju Jelenini nesmiljeno lucidni, duhoviti ili pak melanholični uvidi u to koliko smo zapravo beznadežni slučajevi, i koliko živimo i umiremo kao idioti i emotivni invalidi, nesposobni da se sastavimo i sa sopstvenim željama, kamoli da ih ostvarimo – šta god „ostvarenje“ uopšte značilo, i da li je kao takvo moguće.

Knjiga je relativno neopsežna, manje od 150 strana, i nije ni „laka“ na onaj trivijalni način, niti „teška“ po onoj celomudrenoj matrici za opsenjivanje prostote, nego je pisana onako kako se izuzetna proza piše: glavom, srcem i stomakom, u svakom „aspektu“ do krajnjih konsekvenci. Najmanje pet-šest priča apsolutno je antologijske vrednosti, a možda tek jedna ili dve nisu do kraja uspele. Ako je to nekome malo, recite mi šta je mnogo i pokažite mi gde to ima? Okanimo se, dakle, jalovog sprdanja sa lucprdama: čitajte Jelenu Lengold, šteta je gubiti vreme na gluposti, ako već ne morate.

(Jelena Lengold: U tri kod Kandinskog, Arhipelag, Beograd 2013. Izvor: Elle)