Piše: Volga Švorinić

Luj misec, lito… otvorene funestre, maknute koltrine, ni bave. Užgan kamen grije noć. Pot se toči iz svake žunte , kočeta škriplje, postilja žulja. Mokri lancuni lipe, zgužvani od mota. Grintanje iz svake kamare, bem ti lito i ki ga voli, ne takaj se uza me. Svi čine fintu da spimo, a budni – čekamo da svane. Cvrčci utihli, maška se čuje u dvoru, srušila pitar… zaori noćna tišina.

Mater se diže, ne pali svitlo, na škali zapne, zašavrlja, ki je ovdi ostavi cavate, da mu… Mi dica kuco.

Zaškripju vrata, škikne maška i biž… platila laštru i za cavate i za pitar. Metla, škovacera, beštima onome čija je i evo je nazad.

Potimo se u miru još niko vrime. Počne lampati, pomalo grmiti, i sve bliže. Diže se vitar, zaplesale koltrine, zaškičale škure, popadali pitari. Ane diži se, gre nevera, materinu i čaćinu, đusto san zaspa. Šunšur. Zatvaraj funestre, katrige u kuću, pitari, daj sić, di je polivača.

Stiže, lampa, grmi, muligini se tresu. I eto ti daž, ki da se noži zabadaju u zemlju, kamen brontulaje, mužika po lati, pivaju gurle , puni se gustirna. Vode za niko vrime. Iz Šantovog dvora beštima, smočilo gire na sušilu, nikome padaju kupe, kunjadi poletila bjankarija priko terace na mociru.

Polako kalaje, vitar je već prin poša ća.
Obonacalo. Otvorene funestre i friška arija, falin te bože, gremo spat.
Peteh je probudi jutro, ma se ne da iz postilje, kumpare, dobro je dažilo nočas… je, ma je moglo i bolje.