Piše: Nemanja Rotar

Prolazeći pored pustog gradilišta na kome su nicali prvi noseći stubovi ekskluzivnog šoping mola, setio sam se drevnih Grka i hramova koje su oni podizali u slavu bogova. Kolika razlika između onoga vremena, kada je osećaj za estetsko, umetničko oblikovanje bio rafiniran, raskošan, dominantan i, nadasve, poštovan i našeg vremena osiromašenog arhitektonskog izraza, svedenih, banalnih konstrukcija, bez ikakvog višeg smisla, bez ikakve više težnje, uzleta mašte, bez trunke sakralnosti. Bilbord na ulazu u gradilište svedoči o nameri autora.

Džinovska konzerva koju treba nakrcati robom i ostrašćenim kupcima, bez ijednog ornamenta, bez sklonosti uklapanja u okolni ambijent. Sve je podređeno funkciji zdanja, sve je potređeno efemernosti čina kupovine. Ništa tu ne sme da poremeti jedinu nameru zidanja objekta ovog tipa, a to je trošenje novca na, uglavnom, nepotrebne stvari.

U šoping molu mnoštvo prodavnica, mnoštvo izvora zavođenja, mnoštvo šarene razbibrige, da se ne setimo ko smo, da ne promišljamo o svrsi postojanja, da zaboravimo da smo ljudi, da delujemo kao pripitomljene životinje u kavezu poljoprivrednog kombinata koje samo kljucaju zrnevlje u određeni čas i piju vodu u određeni čas. I nema tu greške, sistem je zatvoren.

Svaki pokušaj promene plaća se kaznama, svaka drugačija vizura oduzimanjem prava na pogled, svaki pokušaj kritike marginalizacijom. I antički ljudi su kupovali, ali nije bilo histerije i otimanja oko brendova, nije bilo promena mobilnih telefona svaka dva-tri meseca, nije bilo pomama za lutkicama iz nedotupavnih crtanih filmova.

Helenski čovek je imao urođen smisao za nijansu, za lepo, za uzvišeno, monumentalno, bogoliko, trajno, on se uspinjao ka večnosti, težio nedodirljivom. Grčki hramovi i razrušeni deluju veličanstveno, prevashodno zbog svoje uravnoteženosti proporcija i promišljenog smeštaja u prostor. Tome doprinose i neki skoro neprimetni detalji. Za razliku od naših arhitekata, starogrčki graditelji nisu raspolagali optičkim uređajima i računarima, a opet su zapazili i ispravili anomalije koje stvara ljudsko oko prilikom posmatranja određenih delova građevine. Majstorstvo  u osmišljavanju, oblikovanju i stvaranju dalo je rezultate koji večno traju.

Najstariji hram na tlu Evrope, čiji ostaci još uvek postoje, jeste Herin hram u Olimpiji. Bio je sagrađen u dorskom stilu od krečnjaka i cigle. Danas je od tog velelepnog hrama preostalo svega nekoliko stubova, ali i to je dovoljno za pronicljivog posmatrača da ustanovi i prepozna veštinu, da prepozna graditeljevo stremljenje ka zvezdama. Preko dvadeset i sedam vekova ovi stubovi prkose vremenu i večnosti, opominjući nas da je na samom našem civilizacijskom početku bilo daleko više lepote, duhovnosti i mere.

Pod uticajem takvog razvijenog i prečišćenog umetničkog ukusa, odnegovanog u oštrom posmatranju lepote, mogla su nastati besmrtna neimarska dela. Ne samo hramovi, već i gimnazije, palestre, stadioni, hipodromi postali su najživlji istočnici koji na svetlost iznose pravu istinu i život, nepatvorenu snagu i lepotu. Jezik antičke arhitekture obraća se razvijenim estetama, ljudima apolonske odmerenosti, iskrenim poštovaocima umetnosti, kristalno jasnog sakralnog duha. Ništa mi ne nudi pogled na čeličnu konstukciju mega-stora, prekrivenog plastikom. Ničega tu nema do poražavajuće istine o našem duhovnom padu, o našem tavorenju u laži.

Nigde nikoga na ovom opustelom gradilištu, osim dva olinjala psa. Na blatnjavom zemljištu parkirani buldožeri, kamioni, pričvršćene dizalice, kranovi. Gotovi betonski blokovi velikih formata čekaju da ih građevinari spuste gvozdenim klještima na ucrtana mesta. Nigde ni trunke rafiniranosti. Oblik džinovske prodavnice nije bitan, bitno je ono što se odvija unutra. Razmena robe i novca, odnosno simbolična razmena i smrt. Smrt ukusa, pameti, duhovnosti, odmerenosti i finoće. Zaborav je zagospodario ovim zlehudim mestom. Utrnulo je sećanje na lepotu i savršenstvo oblika monumentalnih građevina na Akropolju.

Zaboravljeni su napori i agonski spektakli helenskih neimara u oblikovanju najlepših statua bogova kojima se ukrašava hram.  U antičko doba gradilo se radi same lepote, radi uzvišene igre duha, a ne zbog koristi, ne zbog sebičluka i grandomanije bogatih, zbog snobovštine i malograđanskog odmeravanja. Gradilo se da bi se dosegli bogovi, gradilo se u zanosu i omamljujućoj zabludi prometejskog vinuća. Pre budućeg mega-stora, na istom mestu, bila je fabrika podignuta u doba socijalističke obnove zemlje. Nju su u toku jedne noći podigli u vazduh i poravnali buldožerima isti oni koji su u doba partijskog jednoumlja bili „osvedočeni poštovaoci“ ideje pravednog društva i samoupravljanja, a danas bogati pojedinci koji su u vremenu ratova i sveopšteg potonuća naroda stekli neprocenjiv imetak.

Sada oni nude otečestvu ono što misle da je vredno. Nude mega-stor. Nude konzervu obojenu toplim bojama sa uređenim parkingom. Nude reklamne bilborde sa nasmejanim manekenkama koje reklamiraju deterdžent. Nude nam zaborav i poniženje. Davno su ugašene baklje na Akropolju, agoru je prekrila trava i napasaju se stada goveda, davno je utihnuo glas građana atinskih, varvari suludi razoriše sve. A kako to pronicljivo zapaža Kavafi, oni, na kraju, ipak, behu neko rešenje.