Piše: Stefan Simić

Juče su mi javili da je otišla. Nema je više. Nije mogla da izdrži. Nisam stigao da joj ulepšam poslednje dane… Rekla mi je da sačekam da ovo prođe, i prošlo je.

Kako sam mogao da znam da odlazi?

Kome sada pišem ovo, njoj ili sebi? Njoj više ništa ne može da pomogne, ni najbolja pesma a meni je slaba uteha.

Šta sada? Da plačem što je nema, da glasno izgovorim sve ono što joj nisam rekao, ili da je veličam onakvu kakva je bila?

Ili da jednostavno zaćutim, zagledam se u daljinu i izgovorim poslednji pozdrav.

Nisam znao da odlazi, nije htela da mi kaže. Rekla mi je samo da ide na put, ko bi rekao da je to put bez povratka. Rekla mi je da se njeno stanje poremetilo, da mora da miruje. Ali kako mirovati u dvadeset i nekoj kada u tebi, i oko tebe, sve cveta? Kako se zaustaviti kada sve leti? Kako zaćutati kada sve peva i govori?

Rekli su joj da će da se izvuče, samo da izdrži, nije izdržala.

Ko sam ja u njenom životu? Tek prolaznik koga je srela nekoliko puta a mogao sam da joj budem sve. Ko ja ona u mom životu? Tek senka koja me prati, ali ne i odraz nečeg realnog.

Ni njenog lika se dobro ne sećam, samo mi treperi kroz maglu, kao i sve njeno. Znam samo da je bila lepa kao mladost, kao život koji je mogla da proživi a nije.

Naša priča, u stvari, nije ni počela a već se završila. Ništa se nije dogodilo, samo slutnje i tek po koji stidljivi nagoveštaji nečega… Nisam joj rekao ni da mi se sviđa, ni da je posebna, ni da ima lep osmeh, glas, ruke. Nisam stigao da joj kažem ništa od onoga što sam drugim devojkama govorio svakodnevno.

Onoj kojoj je najviše trebalo najmanje sam dao.

Ostali smo, do kraja, na učtivoj distanci koju niko od nas dvoje nije prelazio…

Da li sam pomenuo da je bila prelepa, i da je na sebi imala plavu pelerinu kada sam je prvi put video?

Nisam stigao ni da je poljubim, ni da je zagrlim kako treba, nisam stigao ni da se glupiram pred njom, da joj kažem da mi je stalo. Tako malo vremena smo proveli i tako malo znamo jedno o drugom da nismo stigli ni da se zaljubimo.

Ona možda jeste, samo što mi nikada nije priznala.

Ja priznajem sada, u prazno, Bogu i ljudima, samo, bojim se, da je kasno.

Da li sam pomenuo da je znala jezike, studirala klavir, završila baletsku?

Nisam, naravno da nisam, tako sam ćutao i pred njom umesto da pričam.

O njoj sam znao samo ono što sam čuo od nje, nisam znao ni njene roditelje, ni njene prijatelje, nisam znao nikog njenog. Videli smo se i čuli nekoliko puta, pisali češće… Najviše me boli što joj nisam dao više. U stvari, nisam joj dao ništa. Tek po koju reč podrške, i tek po neki imaginarni cvetić poslat na njenu adresu.

Nisam znao da je toliko ozbiljno a ona nije znala da mi je toliko stalo. Ništa nije tražila od mene. Ni razumevanje. Ni podršku. Ni utehu. Posebno ne da budem uz nju, ništa… Ponašao sam se kao da je sve normalno, i ona se ponašala tako. Govorila je samo da “ovo” prođe, i prošle je.

Da li sam pomenuo da je drugi put imala na sebi crni korset, i nakit, drveni, kao iz onih starih hipi vremena?

Ne znam koliko je to išlo jedno uz drugo, znam samo da smo mi satima išli jedno pored drugog prepričavajući, na smenu, naše živote…

Voleo sam njen hod, lagan, dostojanstven, kao lake note koje je svirala na početku sonate. Voleo sam njen radoznali pogled, prefinjen i radostan. Voleo sam njenu crnu kosu, onako puštenu a i uvezenu.

Izgleda da sam zavoleo i nju, ili ono malo što sam znao od nje.

Rekla mi je, jednom, da joj puno značim, ali kako može da ti znači neko koga si sreo tri puta u životu?

Nije mi pričala o momcima, ljubavima, vezama. Nikada, ni reč. A i zašto bi? Zasvetleo je tek po neki intimni detalj iz prošlosti samo da ispuni prazninu.

Pitam se da li je poslednjih meseci imala nekoga uz sebe? Da li je za nekim patila? Da li je za njom neko patio? Da li je neko voleo, grlio i ljubio? Da li je neko, osim njenih, držao za ruku i pričao joj da će sve biti dobro.

Proveo sam toliko praznih sati poslednjih godina, toliko praznih trenutaka koje sam mogao da posvetim njoj. Ništa joj nisam poklonio, nigde je nisam izveo, niti sam joj, u stvari, dao bilo šta. Osim reči. Osim prokletih reči koje mogu sve da znače ali najčešće su samo vazduh i prašina.

Govorio sam u sebi da ima vremena, da sačekamo još malo i onda se, odjednom, sve zaustavilo. Sada je kasno i da razmišljam o tome a kamoli…

Da li sam pomenuo da je treći put kada smo se videli na sebi imala bolničku pidžamu, ruke išarane od infuzije i lice umoreno od svega a najviše od bola koji je slamao. Da li sam pomenuo da nije govorila ništa, samo se zahvalila što sam došao i zamolila me što pre da odem…

Danima je nestajala, a ja to nisam znao. Danima je ležala prekrivena suzama, bela i lepa, a ja sam čekao da mi se javi.

Ljutio sam se, na momente, što ne odgovara na pozive i poruke, a na koge se ona ljutila?

Umesto nje javila mi se samo nemirna slutnja da je nikada više neću videti i bio sam u pravu.

Ona je znala da odlazi, nije htela da patim.

Kasno je…