Jedan od najvećih mislilaca današnjice, francuski pisac i filozof Bernard-Henri Levy napisao je pozorišni komad o odnosu Evrope prema Bosni i Hercegovini. Svjetska pretpremijera bit će upriličena u Narodnom pozorištu u Sarajevu 27. i 28. juna, pod rediteljskom palicom Dine Mustafića. Iako se predstava, na neki način, uklapa u manifestacije u povodu 100 godina od izbijanja Prvog svjetskog rata, Levi nije želio da ona bude dio tog podsjećanja. Atentat koji je poslužio kao povod za Prvi svjetski rati za Levija je povod da progovori o svom viđenju Evrope u proteklih 100 godina. Nakon Sarajeva, pretpremijere će biti održane širom Evrope. Premijera, pak, planirana je za septembar u Parizu.

Piše: Sead Numanović

U Sarajevu ćete ponovo biti 27. juna. Ovog puta odlučili ste napisati jednu pozorišnu predstavu.

– Da, pozorišna predstava pod nazivom “Hotel Evropa” bit će izvođena u septembru u Parizu. Nakon toga će putovati, nadam se, u nekoliko najprestižnijih pozorišta u Evropi. Ali, želja mi je da svjetska premijera, rodni list predstave, na neki način, bude prije toga ozvaničena u Sarajevu, gradu koji toliko volim i za koji me veže toliko uspomena i toliko emocija. Predstavu će režirati Dino Mustafić, kojeg nema potrebe da vam predstavljam, i to je vrlo važno za mene.

Zbog čega je Vaš izbor bosanski, a ne francuski reditelj?

– Prije svega zato što je to predstava o Evropi i zato što srce Evrope, za mene, kuca u Bosni. A i zbog Dine osobno. Naše zajedničke prošlosti… Uspomena koje dijelimo… Mi smo se upoznali prije 20 godina, usred rata, kada sam snimao film „Bosna!”. On je tada bio kamerman i snimao je otpor ovog grada, na prvim linijama fronta, za arhiv bosanske armije. To su momenti koji kreiraju neraskidive veze!

No, i da nije moj prijatelj, ima i jedna druga činjenica koja je za mene kao pisca ipak kapitalna: Dino je veliki, vrlo veliki pozorišni reditelj kojeg njegove kolege u svijetu priznaju kao jednog od njih. Recimo, da ste pitali jednog vrhunskog reditelja kakav je Patris Šaro (Patrice Chereau) da navede ime jednog reditelja kojeg na području Balkana smatra jednakim sebi, ili ako biste isto pitanje postavili jednom Žan-Luju Martineliju (Jean-Louis Martinelli) ili jednom Liku Bondiju (Luc Bondy), prvo ime koje će izgovoriti uvijek je Mustafić.

Fantazija i tačnost! Strast i vještina! Istinska kultura jednog vrhunskog evropskog intelektualca s kojim mogu razgovarati o Artou (Artaud), Brehtu (Brecht), ali i o Altuseru (Althusser) ili Žižeku – to je Mustafić. Nije to neki Kusturica!

Zašto baš Kusturica? Šta mu zamjerate?

– To što je izgubio talent koji mu je bio svojstven. Koliko tužno kada neko ko je autor filmova kao što su “Otac na službenom putu” ili “Arizona Dream” završi svoju karijeru u ulozi patetičnog umjetnika propagande igrajući lažnog divljaka i službenog pobunjenika!

Njegov projekt „adaptacije” velikog Andrićevog djela čini se da izražava ono što su nadrealisti zvali „zločinom protiv sigurnosti duhovnog zdravlja”. Gledam taj pad Kusturice. Kompariram s moralnom časnošću Mustafića ili sineaste kakav je Danis Tanović. Zaista sam užasnut.

Šta je tema Vaše nove predstave?

– Scena se dešava u Sarajevu 27. juna 2014. tokom komemoracije Francu Ferdinandu, kojeg je ubio Gavrilo Princip. Jedan pisac je tu, povodom proslave. On mora napisati govor o Evropi, njenim vrijednostima, njenoj budućnosti, ali rok mu je dva sata i stalno gleda u sat.

To je priča o pripremi tog govora. I istina je da sadašnje stanje stvari u Evropi, duboka kriza koja je prožima, uspon populizma u većini njenih država članica, posebno u Francuskoj, ukrajinska kriza, kukavičluk Evropljana naspram Putina, rasizam posvuda, antisemitizam, čine to izlaganje… kako reći …vrlo, vrlo teškim za pisanje.

I kako se završava predstava?

– Rano je da vam to odam! Mogu vam samo reći da će na kraju biti pravi pozorišni iznenadni preokret, politički i poetski. I tiče se Bosne i Hercegovine.

Moja je teza, ukratko, da je savremena Evropa bolesna, od 1914., od Aušvica, od svoje duge pokornosti komunizmu, i još toliko drugih stvari. I skorije, ono od čega je bolesna, teret koji nije progutala i koji joj još zapinje u tijelu, to je način na koji se, prije 20 godina, prostrla pred Miloševićem i dozvolila u Bosni masakre nad nevinim ljudima. Zaključak: Ulazak BiH u Evropsku uniju je hitnost, ne samo za BiH nego za samu Evropu.

Idemo li tim putem?

– Ne, za sada. Ali, upravo, volio bih ovom predstavom okrenuti stvari i staviti to pitanje na dnevni red ne samo Evropljana nego Zapada generalno. Jer oni, Zapad, igraju vrlo čudnu igru s Bosancima. Napišu im Ustav, koji proizlazi iz Dejtona, da bi poslije rekli da ih upravo taj ustav sprečava da uđu u Evropsku uniju!

Daju im na znanje, svim mogućim i nemogućim kanalima, da nema potrebe da zvanično zatraže pristup jer on neće biti uzet u obzir, a poslije im prigovaraju da nikada nisu ni podnijeli taj zahtjev. Kako prihvatiti u zajedničku kuću ljude koji, zaključuju onda oni, nisu ni izrazili tu želju?

Ukratko, oni čine sve što mogu da Bosna ostane nemoguća zemlja koja je takva od kada su u ljeto 1995. ukrali Izetbegovićevoj armiji pobjedu nad srpskim fašistima i izvode zaključak: Nećemo, ipak, integrirati u već bolesnu Evropu jednu toliko nevjerovatnu zemlju!

Ova predstava namjerava slomiti upravo takvo kafkijansko razmišljanje.

Njen cilj je da stavi Evropljane i, u određenim slučajevima, bosanskohercegovačko političko rukovodstvo, pred njihovu historijsku odgovornost.

Milion potpisa za BiH u EU

– Nadam se da ćemo napraviti neke promjene unutar Evrope već samom snagom predstave koju priprema Dino Mustafić, počevši od mog teksta. I zatim, također, zbog jedne inicijative čija će prilika biti upravo ova sarajevska pretpremijera.

U prijepodnevnim satima 28. juna mi ćemo uputiti veliku peticiju pod nazivom „Milion potpisnika za ulazak BiH u EU”.

Ko „mi”?

– Moji francuski prijatelji – Žil Hercog (Gilles Hertzog) i Florens Hartman (Florence Hartmann), koji su moji „saučesnici” od početka, te Adil Kulenović s „Krugom 99″.

A zatim, također, s podrškom više velikih evropskih novina. Svi se slažemo u jednom pitanju: ako želimo sebi izbjeći sramotu da Bosna ostane pred vratima Evrope kada su ih Hrvatska jučer i možda Srbija sutra uspjele proći, onda treba zaobići aparature, zaobići briselske diplomate, gurnuti ustranu konformizme i fatalnosti, probiti inficiranu ranu cinizma i laži i osloniti se na volju samih građana Evrope. Sve su to stvari koje će uraditi ova velika međunarodna peticija. (Izvor: zokstersomething.com)