Ukoliko izgube ovu bitku Sjedinjene države više neće biti najmoćnija država na svetu, već će doživeti sudbinu Velike Britanije čija funta je pre dolara bila dominantna svetska rezervna valuta. Upravo iz tog razloga Bela kuća je počela da zvecka oružjem u Južnom kineskom moru i Ukrajini dok se u američkoj vojnoj doktrini pripremljenoj za 21. vek kao najvažniji strateški ciljevi izdvajaju Evroazija i Pacifik. Ipak odlučni potezi Moskve i Pekinga pokazuju da je došlo vreme za smenu na tronu svetskog lidera.

Američki imperijalizam je uspostavljan decenijama. Najpre je Monroova doktrina poslužila Vašingtonu da „ogradi“ Severnu, Srednju i Južnu Ameriku i stavi ih pod svoju kontrolu, a zatim im je Drugi svetski rat omogućio da veći deo Evrope uzmu pod svoje.

Piše: Boris Aleksić

Međutim tek su dogovor iz Breton – Vudsa i sporazum Ričarda Niksona sa Saudijskom Arabijom stvorili globalni finansijski sistem kojim dominira američki dolar, i uz pomoć kojeg Sjedinjene države i danas kontrolišu svetsku ekonomiju. Moskva je sa svojim saveznicima rešila da sruši taj poredak, što za posledicu može imati propast američke imperije, raspad NATO pakta i EU.

Monroova doktrina iz 1823. godine, nazvana tako po Džejmsu Monrou predsedniku SAD proglasila je američki kontinent područjem u kojem Vašington ima posebna prava i privilegije. Iako predstavljena kao „izolacionistička“ ova doktroni je omogućila Sjedinjenim državama da u Centralnoj i Južnoj Americi od 1898 do 1964. godine intervenišu čak 784 puta. Bela kuća je ovu strategiju najčešće pravdala odvajanjem evropskih sila od njihovih kolonija, a nešto kasnije zaštitom svog „dvorišta“ od komunizma.

Vašington će ovaj poslednji argument koristiti i nakon Drugog svetskog rata sve do današnjeg dana u Evropi gde neprekidno povećava broj vojnih baza „štiteći“ Stari kontinent od SSSR-a nekad, a danas od Rusije.

Ipak SAD ne bi bile najjača svetska sila da nisu razvile sistem koji im omogućava da gospodare svetskom ekonomijom. One nisu bile direktno ugrožene Drugim svetskim ratom koji je osakatio najveće evropske države. Rat je dao podsticaj američkoj privredi koja je svoja pravila igre polako nametala celom svetu. Međutim ta privreda je sve više postajala špekulantska i parazitska, a pretvaranje dolara u dominantnu svetsku rezervnu valutu (obračunsku jedinicu) postao je njen ugaoni kamen.

Tada je Džordž Kenan šef strateškog planiranja ministarstva spoljnih poslova sa zadovoljstvom mogao da izjavi kako SAD imaju oko 50 posto svetskog bogatstva, a samo 6,3 procenta stanovništva, te ne mogu izbeći zavist i prezir drugih, dok im je najveći zadatak u narednom periodu da osmisle oblik odnosa koji će im omogućiti da zadrže ovu nesrazmernu poziciju.

A evo šta su smislili. Na međunarodnoj konferenciji u Breton – Vudsu 1944. godine usvojen je fiksni sistem deviznih kurseva i dolar je prihvaćen kao dominantna svetska rezervna valuta. Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, udeo dolara u svetskim rezervama dostigao je skoro 85 procenata. Danas američki dolar čini oko 60 odsto svetske rezervne valute. Iako se Bretonvudskog sistema raspao 1971. godine, dolar je ostao dominantna međunarodna valuta.

Tada je predsednik SAD Ričard Nikson potpuno napustio zlatnu podlogu dolara i potpisao sporazum sa Saudijskom Arabijom na osnovu kojeg će se isključivo američki dolar koristiti kao sredstvo plaćanja u trgovini naftom, dok će se višak profita čuvati u američkim državnim obveznicama.

Umesto zlata, podloga za dolar je postala nafta. Tako je rođen petrodolar. Od tada se u svetu za kupovinu nafte isključivo koristi američki dolar, a svaka država uvoznica nafte automatski svoj suficit pretvara u američku valutu, kako bi mogla da kupuje naftu. Kasnije će se trgovina u američkim dolarima proširiti i na druge energente poput prirodnog gasa. Tako npr. ukoliko Rusija i Kina zaključuju ugovor o kupoprodaji nafte ili gasa, iako SAD nisu uključene u tu trgovinu, cena se obračunava u američkim dolarima.

Ova konstrukcija je omogućila američkoj finansijskoj eliti da štampa velike količine dolara. Sistem federalnih rezervi (centralna banka SAD koja je u privatnom vlasništvu) i danas može da štampa novac bez ikakve kontrole. Sredinom 1990-ih svaka šesta dolarska novčanica u opticaju bila je pokrivena realnom proizvodnjom ili štednjom.

Već početkom sledeće decenije došlo je do prave eksplozije fiktivnog dolara. Samo između 2001. i 2005. Federalne rezerve su uvele više dolara u opticaj (bankarskim pripisivanjem i štampom) nego za prethodnih 200 godina! Ovakav sistem je omogućio prevlast američkog dolara, dominaciju američke privrede i oružane moći. Upravo na ovaj način Vašington finansira svoju armiju i ratne pohode širom sveta.

Međutim vodeće zemlje BRIKS-a ne žele više da međusobno trguju u američkim dolarima i time jačaju hegemoniju SAD. Rusija i Kina su otvoreno napala petrodolar.

Kina koja u svojim rukama ima 1300 milijardi dolara državnih obveznica SAD pozvala je na „deamerikanizaciju“ svetske ekonomije i ukidanje statusa dolara kao svetske rezervne valute. Peking je u martu otvorio dva ekonomska centra u Londonu i Frankfurtu preko kojih će se obavljati međunarodna trgovina u juanima. Tokom marta 2014. godine zabeležen je i pad cena državnih obveznica SAD.

Povećan pritisak na njihovu cenu izazvala je vest da su strani investitori prodali rekordan iznos državnih hartija od vrednosti SAD i da se iznos ovih obveznica u njihovom vlasništvu smanjio za 102,5 milijardi dolara, na 2.850 milijardi dolara, što je najniži nivo od 2012. godine. Upravo je u ovom periodu Kina prodala veliki broj američkih državnih obveznica.

Rusija i Kina su još 2009. godine zvanično najavile da su preduzele korake kako bi smanjili količinu dolara u njihovim deviznim rezervama čime će izvršti dodatni pritisak na američku valutu već pogođenu promenom svetske ekonomske ravnoteže. Rusija je saopštila da nastavlja smanjenje udela dolara u svojim deviznim rezervama, na manje od 50 odsto, pre svega na račun većeg učešća evra.

Tada prvi zamenik predsednika ruske centralne banke Aleksej Uljukajev izjavio je da Moskva želi da u svoje investicije uključi još dve do tri druge valute. Međutim kriza u Ukrajini i uvođenje sankcija Rusiji ubrzali su ovu strategiju Rusije i Kine. Rusija i Kina su počele da razmatraju mogućnost uvođenja vlastitog sistema plaćanja.

One očekuju podršku Indije i drugih zemalja članica BRIKS-a. Savetnik Kremlja Sergej Glazijev izjavio je da ako SAD uvedu sankcije Moskvi zbog Ukrajine, Rusija može da smanji na nultu vrednost svoju ekonomsku zavisnost od SAD što će dovesti do sloma američkog finansijskog sistema.

Pored toga Iran i Rusija završavaju pripreme za barter sporazum „nafta za namirnice“ čija je vrednost 20 milijardi dolara. Prema njegovim uslovima, Moskva bi kupovala dnevno oko 500 hiljada barela nafte dok bi Teheran za uzvrat dobijao namirnice i opremu.

Ruski ministar ekonomije Aleksej Uljukajev je već dao savet ruskim privrednicima da kod međunarodnih ugovora izbace američki dolar iz upotrebe i pređu na rublju ili neku drugu valutu. Zatim je predsednik Izvršnog odbora VTB banke Andrej Kostin izjavio da Gasprom, Rosnjeft i Rosoboroneksport (najveći ruski izvoznik naoružanja) mogu da započnu sa međunarodnom trgovinom u rubljama preko ruskog bankarskog sistema.

Igor Sečin rukovodilac Rosnjefta je još ranije pozvao na stvaranje novog sistema u trgovini prirodnim gasom koji bi podrazumevao upotrebu regionalnih valuta. Međunarodni ugovori koje Rosnjeft zaključuje sa svojim partnerima u Kini i Indiji ne uključuju više američki dolar.

Svi ovi potezi Moskve i Pekinga su očigledno dobro usaglašeni i predstavljaju težak udarac petrodolaru i američkom ekonomskom sistemu. Ukoliko izgube ovu bitku Sjedinjene države više neće biti najmoćnija država na svetu, već će doživeti sudbinu Velike Britanije čija funta je pre dolara bila dominantna svetska rezervna valuta.

Američka imperija će se srušiti kao kula od karata. To bi dovelo do sigurnog raspada NATO pakta i evroatlatnskog projekta – EU koja Evropu pretvara u groblje ervopskih nacija.

Upravo iz tog razloga Bela kuća je počela da zvecka oružjem u Južnom kineskom moru i Ukrajini dok se u američkoj vojnoj doktrini pripremljenoj za 21. vek kao najvažniji strateški ciljevi izdvajaju Evroazija i Pacifik. Ipak odlučni potezi Moskve i Pekinga pokazuju da je došlo vreme za smenu na tronu svetskog lidera. (Izvor: web-tribune.com)