Piše: Nemanja Rotar

Davno nekada, Platon je imao ideju da filozofi treba da upravljaju državom. Zapravo, bio je ubeđen da je načinio, rečeno modernim jezikom, projekat idealnog društvenog uređenja.
Na prvi pogled čovek može biti omađijan Platonovim čarima. Može bezrezervno poverovati kako je zamisao da državom upravljaju najpametniji – zdravorazumski potpuno opravdana. Međutim, kada se malo pažljivije raščešljaju misli velikog helenskog filozofa, postaje jasnije da u njegovom političkom konceptu mnoštvo postavki nema veze s idealom dobra i progresom, već nasuprot, kreće se ka totalitarnom ukidanju različitosti i stagnaciji.
Ovakav rezon saglasan je s Platonovim stavom da je svet ideja savršenstvo kome treba težiti, a on je stalan i nepromenjiv. Zaustaviti političku promenu, stoga, postaje imperativ vladara Platonove „Države”. Izabrani obrazuju kastu koja je neprikosnovena i privilegovana, a ostatak ljudstva proglašavaju nedotupavnom gomilom. Već ova prva postavka ima malo ili skoro nikakve veze s lepim i dobrim kao vanvremenskim kategorijama. Cenzurisanje svih sadržaja koji se upućuju narodu takođe odiše totalitarizmom i nehumanošću. Platon izbacuje pesnike iz „Države” kao potencijalne nosioce virusa skepse i pobune. U državi nema mesta za Homera.
Nasilno vaspostavljanje etičkog ideala kao krajnje instance ka kojoj celokupno društvo mora težiti bez izuzetka, kao i uzdizanje pojma države do najvišeg dostojanstva, mora se obezbediti na sve načine. Uveren da je njegova zamisao ingeniozna, plećati filozof je zapravo pokušavao da kroz teorijski rad spase atinski polis totalnog raspada i, po njemu, nesavršenu demokratiju zameni superiornijim političkim uređenjem.
Ne treba da čudi zašto je ovaj najveći svetski mislilac zamrzeo demokratski poredak. Pre svega, njegov učitelj i životni mentor Sokrat, koga je neizmerno voleo i cenio, skončao je kao žrtva upravo atinske demokratije. Potom, javašluk, korupcija, neodlučnost, neobrazovanost, nedoslednost i nemoral bili su već potpuno pojeli valjano uređen Periklov polis i pretvorili plemenitu ideju ravnopravnog političkog odlučivanja u noćnu moru. Platon je kao savremenik dekadencije i velike krize pokušao da nađe najumnije rešenje za spas vaskolikog helenstva. Međutim, u tom činu leži sva kob jednog humanog pokušaja. Da bi spasao svet od razularenosti i propasti, filozof je morao posegnuti za nečasnim sredstvima kao što su prisila i cenzura.
Gvozdena disciplina, sumrak individualnosti i ogoljena represija nastaju, pre svega, u državama koje su izrazito politički mlitave i nedelotvorne, u kojima su institucije sistema u haosu usled korupcije i nemorala. Takav ambijent postaje idealna podloga za izopačavanje dobronamernih ideja mislilaca, kakve su, recimo, usnili Platon, Hegel ili Marks. Svi znamo šta su Hitler, Staljin i mnogi drugi diktatori širom globa radili u stvarnosti…
Mnogo vekova posle Platona jedan od najpotresnijih sukoba pojedinca-stvaraoca i moćne države odigrao se u doba Staljinove strahovlade u Rusiji. Žrtva potuljene, mučke represije bio je niko drugi do Mihail Afanasjevič Bulgakov, autor remek-dela romaneskne umetnosti „Majstor i Margarita” i nekoliko prvoklasnih dramskih komada, kao što su „Bekstvo” i „Dani Turbinih”.
Dramski zaplet političke tragedije počinje gotovo naivno. U jednom književnom magazinu pojavljuje se Bulgakovljev oglas u kome on saopštava građanstvu da ima nameru da sačini obiman biografski rečnik savremenih ruskih pisaca, te da mu, stoga, svi autori koji pročitaju taj tekst pošalju svoje biografije, bez obzira na to da li se nalaze u domovini ili inostranstvu. Međutim, umesto književnika, ovaj oglas pomno iščitava tajna Staljinova policija i pronalazi da on uopšte nije bezazlen. Ova ideja je očigledno išla protiv boljševičke organizacije vlasti. Ko to sebi daje za pravo da objedinjuje ono što se, po mišljenju revolucionara, objediniti nije moglo više nikada? Crveni i beli autori u zajedničkoj knjizi jeste projekat koji predstavlja opasnu anomaliju i pretnju za novi poredak i novu klasu. Policija otvara dosije Bulgakova i počinje da pomno prati kretanje i intelektualno delovanje ovog autora.
Od tada život u domovini za umetnika postaje noćna mora. Glavna uprava za pitanja literature šalje svoje najbolje agente da se približe Bulgakovu i motre na svaki njegov korak. Pisac zadobija simpatije ruske čitalačke publike i to dodatno otežava rad policije.
Nakon premijere „Dana Turbinih” u pozorištu nastaju ovacije. Bulgakov izbija u prvi plan kulturne javnosti. Pun poleta piše priču „Pseće srce”, u kojoj izvesni profesor uspeva da očoveči psa. Međutim, umesto da teži dobru, surogat naučnog eksperimenta postaje zao i naopak. Očovečeni pas postavlja gnusne zahteve profesorovoj sobarici, a na zahtev stanara počinje da nosi crni kožni mantil i ispoljava komunistički način mišljenja. Razočaran ovakvim ponašanjem, profesor odlučuje da prekine nevolju koju je sam izazvao i pretvara svoje zamorče ponovo u običnog psa.
Priča biva odlično prihvaćena u literarnim krugovima, ali loše među boljševičkim intelektualcima. Kreće organizovana hajka na pisca i počinju akcije usmerene ka njegovoj javnoj diskvalifikaciji. Njegovi komadi se skidaju s repertoara, a izdavači odbijaju da publikuju njegove knjige. Za sve Bulgakovljeve eseje i prozne tekstove književni časopisi i novine bivaju zatvoreni. Na sve strane u štampi vrvi od histeričnih napada revolucionarnih, partijskih jurišnika, čekista i tajnih agenata. Pisac ne uspeva nigde da pronađe posao i zapada u tešku egzistencijalnu krizu i depresiju. Privode ga nekoliko puta u Lubjanku na informativni razgovor. Ne znajući više na koji način da se oslobodi represije, piše Staljinu nekoliko pomirljivih pisama u kojima ga moli da mu odobri izlazak iz zemlje.
U jednom trenutku, kada je Bulgakov bio na samoj ivici očaja, zatvoren u svom stanu nekoliko nedelja, zazvonio je telefon. Autor se skrhano dovukao do slušalice i promuklim glasom pitao ko ga traži. Glas velikog vođe, koji se dobroćudno raspitivao za književnikovo zdravlje, učinio je da se Bulgakov sledi od straha. Onda je usledilo licemerno Staljinovo pitanje: „Nije valjda da smo vam toliko dosadili da želite da nas napustite?” Bulgakov je bojažljivo uzvratio: „Mnogo sam razmišljao o tome i shvatio da ruski pisac ne može bitisati van otadžbine”.
Veliki vođa je zadovoljno potvrdio: „I ja tako mislim. Potrebno je da se vi i ja jednom sastanemo i porazgovaramo”. „Da, meni je potrebno da se s vama vidim”, reče Bulgakov detinje razdragano. „Jeste, treba naći vremena, pa se obavezno sastati. A sada vam želim svako dobro”, bile su poslednje reči jednog od najmoćnijih ljudi na svetu toga doba. Bio je ovo jedan od retkih presedana da se despot lično obratio žrtvi. Naravno, do susreta nikada nije došlo.
Nakon toga Bulgakovu ipak daju posao dramaturga ne bi li preživeo, ali nikada i pasoš da poseti inostranstvo. Staljin se jedne večeri nenadano pojavljuje u Hudožestvenom teatru i primećuje, tobože sa žaljenjem, kako na repertoaru nema Bulgakovljevih „Dana Turbinih”, koje je, prethodno, lično zabranio.
Do same smrti gruzijski despot kinjio je sadistički svoju žrtvu. Bulgakov je napisao: „Rukopisi ne gore”. Bio je u pravu kao i svaki genije. Istinu nije moguće ućutkati niti represija može zaustaviti političku promenu, a kamoli uniziti umetnost. Milioni ljudi širom sveta čitaju dela ovog autora s velikim poštovanjem. Takođe, Bulgakovljev život potvrđuje činjenicu da što je stvaralac veći, crnja je nezahvalnost kojom mu plaćaju savremenici. Ali i pored toga „rukopisi ne gore”, već gore kukavice i kurvini sinovi, onda, sada i zauvek.