Piše: Nemanja Rotar

Za mene postoje dva Kulturna centra Pančeva na istoj adresi. Jedan je onaj iz detinjstva, u koji smo moji školski drugari i ja dolazili skoro svakoga dana da pogledamo bioskopsku predstavu, i ovaj sadašnji, na čijem čelu se nalazim sticajem životnih okolnosti. Nisam ni slutio tada, dok sam bio osnovac, da ću jednoga dana baš u ovoj instituciji zarađivati za život. Bili su to dani detinjeg spokoja, obeleženi iščekivanjem filmskih hitova, pre svega iz Amerike, koje ste mogli pogledati samo u bioskopu. Pamtim kako smo se posle časova uvlačili neprimetno pored vratara i sakrivali među dugim somotskim zavesama, okačenim na ulazu u dvoranu i širom otvorenih očiju, gotovo kao omađijani, upijali svaki kadar. Neke filmove poput „Braće bluz“ ili one iz serijala o Džejmsu Bondu sa Rodžerom Murom u glavnoj ulozi, gledali smo svakoga dana i to po dve uzastopne projekcije. Tada, počekom osamdesetih, nije bilo računara u toj meri kao danas niti interneta, a video-rekorderi su se tek pojavili na svetskom tržištu i bili su preskupi za prosečan svet, pa je jedan od glavnih vidova zabave za nas klince bio bioskop.
U dvornani Kulturnog centra Pančeva, prvi put smo se zaljubili u filmske glumice, drhtali od straha i sakrivali pogled od platna kako nas ne bi „napao“ grozni tuđin iz čuvenog naučno-fantastičnog filma Ridlija Skota „Alijen“ ili vežbali karate udarce neuništivog Brusa Lija. Ali nije samo bioskop bio jedini magnet za nas. Dolazili smo po filmske plakate kod čika Severa. On je imao strpljenja da nam bira najzanimljivije propagandne postere. Sobe su nam bile od poda do vrha oblepljene ovim holivudskim filmskim reklamama. Ponekad smo se uvlačili i preko dana u Kulturni centar (moj otac je bio zaposlen u ovoj ustanovi od početka osamdesetih, pa sam mogao slobodno da se krećem i po onim delovima koji su bili dostupni samo personalu) i otkrivali njegova skrivena mesta. Nas nekolicina odvažnih istrazivača zavlačila se ispod bine, zavirivala u mračan podrum ili se pela na tavan. To su bila najzanimljivija mesta koja su raspirivala našu detinju maštu i činila da svet oko nas ima još jednu dimenziju. Tek mnogo godina kasnije, shvatio sam da upravo ta dimenzija, koja iščezava kako starite, predstavlja nešto vrlo vredno i lekovito u ljudskom životu. To je zapravo ona prva, iskrena i neposredna fascinacija životom kao nečim divotnim, spokojnim i vrednim, koja vremenom otupljuje, gubi lepotu i prerasta neretko u razočaranje, gorčinu i ravnodušnost.
Danas je Kulturni centar Pančeva institucija sa bogatim dijapazonom umetničkih sadržaja. Od Talijinog magičnog sveta pozorišta, preko kalsične, džez, pop i tradicionalne muzike, najnovijih filmskih ostvarenja, dečje, likovne i vizuelne scene, pa sve do književnog i tribinskog programa, ova ustanova kulture u najboljem smislu te reči frši više društvenih funkcija: edukativnu, zabavljačku i društveno angažovanu. To je i bio san Andrea Marloa kada je krajem pedesetih zagovarao otvaranje kulturnih centara širom Francuske, da se na svim mestima i svim slojevima društva omogući nesmetana percepcija najrazličitijih artističkih ostvarenja.
Za uspešan rad ustanove ovakvog tipa neophodan je izbor, odnosno uposlenje sposobnih i obrazovanih urednika koji će biti u stanju da prate najsavremenije tokove u svetu umetnosti, filma i šou biznisa. Takođe, uputno je pronaći ravnotežu između čisto komercijalnog izraza i visoko stilizovanih programa. Kulturni centar Pančeva jeste negovao tokom svih pedeset godina postojanja princip isticanja u prvi plan produkata elitne umetnosti, ali nikada nije zapostavljao ni amaterizam niti narodno stvaralaštvo. A nije po snazi prikazanog ni posustao u bici sa prestonicom koja se nalazi na svega petnaestak kilometara i obiluje mnoštvom kulturnih institucija sa daleko većim budžetima. Dapače, neretko su neki programi u našoj zemlji upravo premijerno izvođeni u Pančevu što je i dokaz nedvosmislene potrebe stanovništva za kulturnom decentralizacijom. U borbi sa provincijalnim tendencijama Kulturni centar Pančeva je odolevao decenijama. To je dovelo do formiranja ozbiljne publike koja ceni, razume i prihvata najsavremenije tokove u različitim sferama umetničkog stvaranja.
Meni kao trenutnom direktoru dato je u amanet da sačuvam i nastavim ove pozitivne tekovine više generacija kolega koje su radile na podizanju renomea Kulturnog centra Pančeva. Takođe, planiram da ovaplotim još jedan do sada nedosanjani san Pančevaca, a to je povratak gradskog pozorišta koje je ukinuto pedesetih godina prošlog veka usled lošeg sprovođenja kulturne politike tadašnjih komunističkih vlasti. Nije to više hir niti nerealna projekcija, a ponajmanje sebična ambicija pojedinaca, to je normalna potreba jednog grada sa preko stotinu hiljada stanovnika, koji ima bogatu i dugoveku kulturnu tradiciju, da ima i svoj Talijin hram. Stekli su se svi uslovi da upravo Kulturni centar Pančeva postane temelj te nove institucije.
Ako me pitate koji mi je Centar draži, da li onaj iz detinjstva ili ovaj današnji, teško mogu da odgovorim. Nije to bilo lako ni svim sagovornicima u ovoj monografiji. To mnoštvo glasova, koji iz posve ličnih uglova posmatraju i prepričavaju život jedne ustanove, zborilo je, takođe, o snovima koje su usnili u toj kući, ali i javi, često okrenutoj nasuprot njihovim željama i nadanjima. Stoga ova knjiga nije sterilna istoriografska publikacija već osebujna ispovest mnoštva kulturnih pregalaca koji su tokom decenija gradili imidž ustanove, delili sa njom dobro i zlo, odolovajući uporno vremenima nenaklonjenim kulturi i umetnosti.
Na kraju, sve je ovo samo presek stanja nakon prvih pedeset godina. Očekujemo dostojan nastavak. Onima koji su još uvek tu, ali i onima koji će tek doći, posao neće biti nimalo lak. Mnogi putevi jesu utrti, mnogi standardi postavljeni ali i mnogo novih izazova vreba. Možemo se ponekad sakriti u uspomene iz detinjstva ali moramo biti svesni da ih treba stvoriti i za one koji stižu posle nas. Bilo bi mi drago da jednoga dana neko napiše kako se skrivao iza pozorišnih zavesa pančevačkog teatra. Takav napor je uvek dostojan truda. Vreme će pokazati koliko smo bili dostojni svojih predaka, a koliko ćemo poslužiti kao uzor svojim potomcima.