Piše: Namanja Rotar

U smutnim vremenima, kada duhovna kriza poput rđe nagriza svaki delić državnog organizma, lekovita zabava jesu knjige mudrih ljudi. One nas mogu poučiti, osnažiti, pružiti utehu da nismo jedini na koje se obrušio teret vulgarne svakodnevice.
Proživljavali su časove očaja mnogi velikani pisane reči, ophrvani teskobom i melanholijom. Ispisivali su na stotine stranica boreći se s demonima vremena koje im nikada nije bilo naklonjeno. Posvuda su nicali loši ljudski izdanci i gasili vatru znanja, uništavajući svetionike onih koji su imali visoke zahteve prema životu. Neke utvrde duha su visoko podignute, tako da ruka male braće često nije zagrebala njihove dveri, a kamoli da im je uzdrmala temelje.
Da nije bilo Čehova, nikada ne bismo naučili kako prozna minijatura može delovati istom silinom kao i trotomni roman. Ovaj majstor pripovedanja bio je jedan od najvećih boraca protiv ljudske banalnosti. Posedovao je veštinu da je otkriva na svakom mestu, čak i tamo gde je prikrivena i deluje da to nije. Bio je svirep prema prostoti, pa je surovo sudio ljudskoj gluposti. Međutim, to nije radio na eksplicitan način, već stilistički perfektno, zaogrnuto u humoristički šinjel.
Još u svojim prvim pripovetkama Čehov u turobnom moru banalnosti otkriva njenu tragično-mračnu šaljivost. Iza smešnih reči i situacija, koje samo naizgled deluju bezazleno, gotovo idilično, krije se jeziva moralna pustoš tadašnjeg, ali i svagdašnjeg društva. Poput odmerenog gospodina, ovaj čudesni ruski pripovedač nije nikada sebi dozvolio da naglas i otvoreno uputi reči prekora uspaljenoj svetini, nadajući se da će se ona sama dosetiti koliko je za nju korisnije da bude pristojna.
Čehov je opisivao gadosti života plemenitim i prečišćenim jezikom, s blagim osmehom humoriste. Stoga na prvi, ali samo na prvi pogled, njegove priče deluju jednostavno i veselo. Međutim, kada se razmakne veo od fino izatkane paučine reči i sastruže prvi sloj teksta, počinje da proviruje gorki talog iskustva, iz sitnih pukotina izbijaju prekor, jed i iskrena srdžba i posvuda iskrsava jeziva misao da nema nade.
U svetskoj literaturi retko ko je tako jasno i tanano, kao Ajhman u Jerusalimu, uspeo da spozna tragičnost životnih sitnica i da ih bespoštedno i istinito književno uobliči. Svaka pripovetka ocrtava sramotnu i žalosnu sliku života u sumračnom haosu malograđanske svakodnevice. Banalnost je bila i ostala za Čehova čovekov najveći neprijatelj. Ona je ispunila ljudske živote, stezala ih svojim grubim, teškim rukama, vukla ih ka mračnim prostranstvima u kojima večno caruju niske strasti i podlosti. I da ironija bude veća, na kraju ni sam autor nije uspeo da je pobedi. To je bila njena surova osveta za sve literarno proganjanje, za svu oštrinu pera kojim je brisao plesan gluposti iz međuljudskih odnosa. Banalnost ga je nagradila neslanom šalom. Mrtvo telo jednog od najvećih pripovedača svih vremena savremenici su stavili u vagon za prevoz ostriga i tako otpratili u večnost. Prljavozeleni reklamni znak na vagonu delovao je kao džinovski osmeh osrednjosti koja je progutala pobunjenika, a svog ogorčenog neprijatelja, odnevši ga u nepoznatom pravcu.
Maksim Gorki kaže o svom kolegi i prijatelju: „Kad čitaš pripovetke Antona Čehova, osećaš se kao u tužan dan kasne jeseni, kad je vazduh tako prozračan da se u njemu oštro ocrtavaju gola drveta, tesne kuće, bezbojni ljudi. Sve je tako čudno – usamljeno, nepokretno i nemoćno. (…) U svakoj humorističkoj priči Antona Pavloviča čujem tihi, duboki uzdah čistog, istinski čovečanskog srca, beznadežni uzdah sažaljenja prema ljudima koji ne umeju da cene svoje ljudsko dostojanstvo, koji se bez protivljenja potčinjavaju gruboj sili, žive kao robovi, ni u šta ne veruju do u potrebu da svaki dan kusaju što masniju čorbu i ništa ne osećaju osim straha da ih neko jak i drzak ne istuče.”
Ono što Čehova čini našim savremenikom zasigurno su i razmišljanja o činovnicima carske Rusije, ulančanim u birokratskoj mašineriji, kao o nemoralnim i beskičmenim prirodama, nesposobnim da prihvate, a kamoli da realizuju bilo kakvu višu ideju. Oni su spremni samo na lako dostižne ciljeve, unutar svog sitnosopstveničkog životnog kruga.
Pisac o njima kaže: „Nisam sreo nijednog činovnika koji bi makar malo razumevao značaj svog posla: obično sedi u prestonici ili nekom gubernijskom gradu, sačinjava akta i šalje ih na izvršenje u Zmijev i Smorgonj. A kome će ta akta u Zmijevu i Smorgonju oduzeti slobodu kretanja – o tome činovnik misli isto koliko ateist o mukama u paklu. (…) Psihologija im je pseća: kad ih tuku – tako skviče i kriju se po svojim štenarama, kad ih miluju – ležu na leđa, dižu šape uvis i vrte repićima.”
Takav osiromašeni vid egzistencije posledica je i velikog projekta prosvetiteljstva, koji je u kanonizaciji razuma video siguran temelj kolektivne emancipacije i sveopšteg duhovnog prosperiteta. Umesto ostvarenja zadatih ciljeva, vera u razum odvela je čoveka na stranputicu. Bez puštanja na volju nagonima, bez okretanja intuitivnoj spoznaji i pokretanju onog iracionalnog i nesvesnog uopšte, nemoguće je živeti slobodno. Razum je sve podvrgao analizi i kontroli. On svoju snagu crpi iz discipline. Stoga je učinio da čitav svet postane jedna velika kasarna ili zatvor. Čovek se ne posmatra više kao slobodna individua, već bezumni objekat u lancu beskonačne proizvodnje.
U svojoj čuvenoj knjizi „Ajhman u Jerusalimu” Hana Arent je pokazala da nacističke vođe, ali i svi ostali „Hitlerovi dobrovoljni dželati”, nisu bili nikakvi zli genijalci, već najobičniji krvnici, mediokriteti (činovnici iz Čehovljevih priča s pojačanim instinktom za ubijanje), koji su po automatizmu izvršavali naređenja, dovoljno nedotupavni da ne shvate šta se istinski događa i kakav magnum crimen svi zajedno čine.
Čehov je pronicljivo zapazio u pripoveci „Paviljon broj 6” da u njegovoj zemlji postoji neprirodan društveni poredak. Pametni i visokomoralni ljudi nalaze se u ludnici, dok glupaci i podlaci gospodare u društvu. Ovaj zastrašujući koncept može se slobodno primeniti na čitavo čovečanstvo. Pogotovo je dvadeseti vek sa svim svojim monstruoznim spravama i logorima za masovno ubijanje pokazao koliko se zla i izopačensti krije u ljudima, jer „oni imahu cara nad sobom, anđela bezdana, kome je ime na jevrejskom Avadon, što znači anđeo uništenja.” (Otkrovenje Jovanovo)
Moderne prakse sofisticirane represije nad slobodoumljem u većini demokratskih zemalja zasnivaju se na stalnim pretnjama većini da može lako ostati bez funkcije, odnosno posla, a samim tim i sredstava za goli život. Ko ne može da drži korak, ko se suprotstavlja sveopštoj trivijalizaciji i medijalizaciji dospeva u stisku, i to ne samo ekonomsku već i psihološku. Već i latentna pretnja „društvenim padom” dovodi do depresije, paranoje ili potpunog nervnog sloma. Dakle, ko danas sledi Čehovljev nauk borbe s posledicama primene sredstava organizovane osrednjosti, izlaže sebe hazardnoj igri. Moderno društvo odbacuje genijalnost, a klonira korisne ljude. Otpor je, ipak, častan, jer ako ništa više, barem se vraća dug prirodi. Kako to reče Dikens: „Nama je dat život pod apsolutnim uslovom da ga hrabro branimo do poslednjeg minuta”.
Kada sklopite stranice Čehovljeve knjige priča i pažljivo osmotrite svet oko sebe, vidite posvuda likove o kojima ste čitali. Ispred vaših očiju prolazi beskrajna povorka robova i robinja svoje ljubavi, svoje gluposti i lenosti, svoje gramzivosti, ambicije, kukavičluka, prolaze robovi politike, najstrašniji bezlični tipovi, povijeni, posiveli činovnici i njihove bolesne fantazije. Defiluje ta opskurna povorka, izvodi mimohod u čast poraza ljudskosti. Ponekad u toj hipnotisanoj gomili odjekne pokoji pucanj. To su se Ivanov ili Trepljov napokon dosetili šta treba da rade i – umrli.
Mnogi od ovih nesretnika Čehovljeve imaginacije nadaju se da će ipak jednom doći krasan život. Ali, baš kao i većina nas, ne razmišljaju o tome da upravo oni treba da ga učine lepim.
Anton Pavlovič „živi” i „diše” svaki put kada se iznova čita. Njegove očešljane misli svedoče uvek iznova da je pored sve te dosadne, bezbrojne gomile slabih ljudi prošao jedav veliki stvaralac. Pažljiv i odmeren u nastupu, ali lucidan u zapažanju, pun dubokog prekora prema svakoj banalnosti, ovaj smerni gospodin i neprevaziđeni pripovedač iskreno nam je svima rekao: „Rđavo živite, gospodo!”