Aleksandar Lebl:  O CVIU LOKERU

U Izraelu je, dva meseca pre 99. rođendana, umro Cvi Loker, jedan od najaktivnijih članova Udruženja useljenika iz bivše Jugoslavije – Hitahduta. Rođen je kao Tibor 28. jula 1915. godine u Novom Sadu. U Beogradu je počeo, a posle alije 1939. godine u Palestini na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu nastavio i završio studije francuske kulture i političkih nauka, te magistrirao iz istorije jevrejskog naroda.

Posle kapitulacije Jugoslavije javio se predstavništvu kraljevske vlade za Bliski istok i služio kao oficir te vojske do 1944. godine. Otada do 1947. godine bio je službenik britanskog Ministarstva informacija u Kairu. Uoči proglašenja Države Izrael, 1947. godine, kao predstavnik Političkog odeljenja Jevrejske agencije održavao je veze s jugoslovenskim i čehoslovačkim članovima Komisije UN, čiji je zadatak bio da Generalnoj skupštini UN predloži rešenje za status Palestine.

Posle stvaranja Države Izrael ušao je u njeno Ministarstvo spoljnih poslova kao nadležan za međunarodne institucije, a zatim kao zamenik šefa konzularnog odeljenja, do 1951. Potom je 1951/52. bio prvi sekretar i konzul u Bukureštu, zatim isto to 1952-57. u Beogradu, 1957. savetnik u ambasadi u Rimu, 1958/59. zamenik šefa odeljenja za Britanski komonvelt, a 1960/62. na istoj dužnosti u Afro-azijskom odeljenju, 1962/67. savetnik ambasade u Parizu, a 1968. -70. ambasador na Madagaskaru i Mauricijusu. Od 1971. do 1974. bio je šef kancelarije dvojice predsednika Izraela, Zalmana Šazara i Efraima Kacira. Diplomatsku karijeru završio je kao ambasador na Haitiju.

Posle penzionisanja bio je, sa suprugom, veoma aktivan u Hitahdutu, kao predsednik njegovog istorijskog odeljenja i rukovodilac Arhiva Eventov, kao i urednik Leksikona jugoslovenskog jevrejstva. Pisao je veoma mnogo o istoriji Jevreja u Jugoslaviji, ali i o drugim temama. Poslednjih godina morao je da smanji aktivnosti.

Sada je pitanje hoće li se naći neko ko će moći da ga zameni u poslovima kojima se strasno i uspešno bavio.

(Prema knjizi Ženi Lebl: Juče, danas – Doprinos Jevreja iz bivše Jugoslavije Izraelu)

 

Jasna Čirić: CVI LOKER 1915 – 2014

Imala sam zadovoljstvo da sam tokom svog boravka u Israelu, posetila 26 novembra 2007-me u njegovom stanu u Jerusalimu gospodina Cvi Lokera.Dogovorili smo se pismima još pre mog polaska o datumu viđenja i cilju moje posete njemu. Kada smo se čuli telefonom rekao je Jasna , molim vas prvo me posetite u mom domu a utorkom radim u Arhivu pa onda dođite tamo i pregledajte materijal u Arhivu, želim da vas prvo upoznam i da pričamo malo, da vidimo ko šta radi i da vam bar malo pokažem šta ja radimi šta sam radio.

Znala sam o njemu mnogo, pratim njegov rad dugi niz godina ali priznajem da sam imala tremu pri susretu sa njim, ne znam ni sama zašto. I stvarno vredelo je otići kod njega i pričinilo mi je zadovljstvo upoznati neverovatnog intelektualca, perfektnog istoričara, diplomatu, istaknutog člana Udruženja Jevreja ex Jugoslavije u Izraelu kao i volontera, kako on naglašava u Arhivu Eventov pri Centralnom Arhivu za istoriju jevrejskog naroda u Jerusalimu.

Upoznala sam i njegovu ženu Rahel, divno smo se ispričale, rekla mi je da imaju dvoje dece, sina Elada i ćerku Tamar.Videla sam i njenu divnu kolekciju malih cipelica, suvenira koje je donosila iz svih zemalja koje je posetila.

Gospodin Loker mi je rekao da je novosađanin i da je u Israel došao 1939 godine a da se sa Rahel venčao 1941 godine u Jerusalimu.

Pokazuje mi na kompjuteru sliku sa novosadskog groblja, slika porodične grobnice. Neverovatno, pri mom obilasku ovog groblja, ta grobnica me svojom lepotom fascinirala i napravila sam čitavu seriju snimaka u tom trenutku ne znajući da je to grobnica familije Loker.

Cvi nastavlja svoju priču, da je skoro čitava Rahelina porodica nastradala u Jasenovcu a da je njegov otac preminuo u Novom Sadu pre rata. Majka je posle boravka u logoru uspela da dođe u Izrael. Za sebe kaže, da je studirao francuski jezik i književnost, a kasnije i jevrejsku istoriju iz čega ima i magistarski rad. Govori kako da je radio u Sohnutu i da je puno pomogao prvim useljenicima iz Jugoslavije 1948. godine.  Dugo je radio u diplomatiji, spominje i zemlje: Rumunija, Jugoslavija, Francuska, Madagaskar, Mauriciju…

Kao diplomata i istoričar na Haitijima je proučavao istoriju Jevreja Karipskih ostrva, a 1987. godine objavio je i knjigu o naseljavanju Jevreja na Karibe. Pokazuje mi svoje radove a ja ostajem fascinirana radom ovog čoveka koji ni u 93 godini ne pokazuje znake umora. Kaže mi da je godinama sakupljao i istraživao materijal u Arhivu Eventov. Značajno je što je napisao i objavio je Istoriju jugoslovenskih Jevreja do kraja XIX veka.

Nešto što je vrlo bitno za celokupnu jevrejsku zajednicu ex-Jugoslavije je da je Cvi radio sa saradnicima na pisanju ”PINKAS HA – KEHILOT”, zbornika o jevrejskim zajednicama u Jugoslaviji, u kom je predstavljeno kakav je bio život jugoslovenskih Jevreja do rata, dakle, od naseljavanjado istrebljenja i uništenja naše zajednice. Knjigu je preveo sa hebrejskog jezika na srpsko-hrvatski jezik istaknuti književnik, prevodilac i judaista, pokojni Eugen Verber. Možda će jednog dana nekome pasti na pamet da uloži novac i objavi prevod ”PINKASa HA – KEHILOTA” kako bi bio dostupan po knjižnicama i univerzitetima.

Ostajem što kažu ”bez teksta” . Pitam se zar je moguće da u jevrejskoj zajednici sa prostora ex Jugoslavije nema »sluha« za ovako bitne stvari? Zar stvarno nema para za štampanje ovog zbornika. Crvenim u licu, osećam se povređenom i više nemam reči .

Pred ovakvim ljudima kao što je Cvi Loker, ja se stidim. U sebi mislim, pa ovaj čovek čeka na objavljivanje knjige »samo« dvadeset godina i nada se a ja sam za moju knjigu »Jevreji Niša« posle par godina izgubila svaku nadu. To mi sada daje bar malo snage da čekam.

Naša priča se završava lagano uz čaj i kolače, opraštam se od svog predivnog domaćina i dogovaramo se za sutrašnje viđenje u Arhivu. Mislim u sebi, gde crpi ovaj vitalni devedesetogodišnjak ovoliku energiju i entuzijazam i volju da radi.

Sutradan smo se sreli u Arhivu, bio je već na svom radnom mestu. Kaže da je ranije i njegova žena Rahel radila ovde, a sada svakog utorka on i bibliotekarka Ita Lador dežuraju u Arhivu. Rado ugoste svakoga i učine sve šta mogu, volonterski naravno. Prostorije su izuzetno male i skučene, koliko vidim još rade po starom principu. Imaju kartoteku,fototeku i biblioteku u jednoj, a sav materijal arhivski je u drugoj prostoriji. Nemaju kompjuter i traženje predstavlja za ove stare ljude stvarno teškoću.

Pregledali smo zajedno sav materijal koji je vezan za jevrejsku zajednicu u Nišu i koji je ovde pohranjen. Odvojila sam par papira za fotokopiranje i za par minuta sam ih dobila.

Sa puno ljubavi Cvi Loker i dalje radi svoj posao. Na kraju našeg susreta mi kaže da je za sadau Arhivu sve aktivno, ali kako će posle kada nas ne bude, da stvarno ne zna.”Važno je da smo mi sve stručno sredili i popisali ali potrebni su nam volonteri koji će sve to da nastave.”

Potom me moli da se upišem u Knjigu utisaka. Upisujem svoju zahvalnost, slikamo se i srdačno pozdravljamo uz obećanja da ćemo ostati u kontaktu.

Cvi Loker ulio mi je nadu i na primeru pokazao kako treba da se radi i piše da se neke stvari ne bi zaboravile, da treba raditi sa entuzijazmom i ljubavlju svoj posao. Odlazim a da ne znam da li sam mu rekla šta ja radim i čime se bavim. Sećam se da sam nešto objasnila, ali me je ipak njegova prića oduševila i zasenila.