Piše: Stefan Simić

Vi i dalje o poplavama? Hajde, nema problema. Vidim sada se uveliko utvrđuje šteta, negde utvrđuje, a negde licitira, kao na pijaci, pa k’o koliko izvuče.

Pošto su neki bili poplavljeni nekoliko dana, ispričaću vam šta znači biti poplavljen godinama. Ali ne u prljavoj vodi koja može da se opere, i ne u situaciji kada se o pomoći priča, i kada se deli na sve strane, već o višegodišnjoj poplavi koja razara ono najsvetije – ljudsko dostojanstvo.

Svestan sam da neću reći ništa novo, izneću samo slučaj koji najbolje poznajem, duboko zgrožen kuknjavom svih onih koji na sveopštoj nesreći hoće da profitiraju.

Moja majka ima trideset godina radnog staža, 15 godina u državnom, i 15 godina u privatnom sektoru. Prvih petnaest godina bili su veličanstveni, primala je dobru platu, živela je, kao i većina građana SFRJ, sa puno poleta i smisla. Onda su došle promene, one, nazovi, demokratske, i keva je, naravno, bila u prvim borbenim redovima, navijala za Vuka, Čedu i Đinđića, poverovala je u svaku njihovu reč, i šta onda? Onda ništa. Fabrika koja je hranila gotovo pola grada se raspala, prijateljstva koja su se godinama negovala preko noći su se pretvorila u ćutanja i izbegavanja. Brak sa ćaletom, takođe.

I ostala je sama, sa mnom.

I ne samo to, nego kada je pre pet godina bukvalno pobegla od „privatnika“, nakon neviđene torture koju ni kljuse ne bi izdržalo a kamoli čovek, krenuli su novi problemi.

Prvo problemi sa kreditima koje nije vratila, zatim sa kilogramima, bolestima, operacijama, nervozom, a pre svega sa novcem.

Znam, rećićete da nije sve u novcu, naravno da nije, pogotovu kada ga imate, ali kada ga nemaš, i kada živiš bez njega godinama, bez apsolutno ikakvih primanja, onda takvu priču pričajte nekom drugom.

Dakle, žena koja je volela da čita, prestala je da čita. Žena koja je volela dobro da se obuče, prestala je i da razmišlja o tome. Žena koja je volela da gleda dobre filmove, izgubila je uopšte osećaj za film. Počela je da ga živi, i to onaj najcrnji, socijalni, kakvi se odavno više ne snimaju.

Zar to nije poplava? Zar poplava nije kada godinama ne uđeš u butik, restoran, ili bar izađeš u grad gde si se rodio da prošetaš? Zar nije poplava kada godinama nemaš para da kupiš najobičnije uloške, majice, gaće, i ne znam šta sve? Zar nije poplava kada se kriješ od ljudi, od roda rođenog? Zar to nije vanredno stanje prijatelji moji?

I zato nemojte da mi pričate o poplavama, posebno ne ljudima koji su u go… do guše već godinama. Nemojte da pričate šta ste izgubili, posebno ne ljudima koji i nemaju šta da izgube.

I dalje vam nije jasno kako živi?

Živi kako mora, i kako ume. Od danas do sutra. Broji dane isto kao što broji sitniš za hleb i salamu. Živi od mojih položenih ispita, od mojih priča i podrške. Živi od jutra do mraka, od bašte koja svake godine srećom rađa, živi od, ni sam ne znam čega, i zato mi je pomalo muka da slušam ko je šta izgubio u poplavama, ne zato što ne saosećam, naprotiv, nego zato što i sam tu priču živim, i proživljavam godinama, i dobro znam da procenim ko priča istinu, a ko folira.

Tako da nije tragedija što je nekome poplavilo podrum, i starudiju koja, ionako, ničemu nije služila, problem je što neko nema ni podrum, ni starudiju, ništa.

Svakodnevno gledam majku kako vene, i kako se od dostojanstvene, hrabre žene, pretvara u kućnog miša, u osobu nezainteresovanu za ljude, razgovore, za sve ono u šta se do juče klela. Na njenom licu smenjuju se stid, bes, apatija, gorčina, nemoć, a sve manje ozarenost životom i ljudima. Umesto da bar starost dočeka mirno, onako kako je dolikuje ljudskom biću, ona spokojno ni do prodavnice ne može da ode, a da joj ne zadrhti ruka dok plaća račun, dok o parfimerijama, frizerima, buticima, može samo da sanja.

Nikada nije tražila ničiju milostinju, niti gledala u nečije ruke. Ima koliko ima, a najčešće nema ništa. Ne pada joj na pamet da se rve u redu sa Romima za socijalnu pomoć, ili sa ljudima koji nemaju ni tri godine radnog staža, a kamoli trideset.

Za starosnu penziju je premlada, a da bi dobila invalidsku morala bi da ostane, ili bez obe noge, ili bez glave, pošto se ostali zdravsteni problemi ne uzimaju za ozbiljno.

Ili, u krajnjem, da plati doktorima i oni će, ‘očas posla, za nekoliko hiljada eura, da dokažu da boluje od ne znam čega?

Zar moja majka nije Jugoslavija u malom? Zar moja majka nije Srbija? Slagana, opljačkana, ponižena, izolovana. Zar sudbina moje majke nije sudbina većinskog dela našeg naroda?

I ti mi sada pričaš o poplavama? O tome kako ti je voda napunila podrum, i pokvarila televizor?

Ma daj…