Piše: Aleksandar Baljak

Na spisku najznačajnijih srpskih pisaca ima okruglo 102 imena, ali nema nijednog aforističara

Pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, Narodna biblioteka Srbije realizovala je projekat „Pisci iz Srbije”. Reč je o katalogu koji sadrži biografije najznačajnijih srpskih pisaca od početka 20. veka do danas. Urednici izdanja su matematički precizno izračunali da najznačajnijih srpskih pisaca ima okruglo 102! Ni manje ni više.

Pisci su hronološkim redom poređani: od Isidore Sekulić (1887) do Pavla Zelića (1979). Na reprezentativnom spisku su romansijeri, pripovedači, pesnici, dramski pisci, putopisci, esejisti, književni kritičari, pisci knjiga za decu i mlade. Svi su tu, kako je i red, samo nema aforističara, kako je i običaj. Autori projekta su pisce aforizama i najkraću književnu formu jednim potezom izbrisali sa domaće književne mape. Samo su odmahnuli rukom. Oni znaju da među našim aforističarima nema nijednog značajnog pisca. Nije to ni Brana Crnčević, nije to ni Duško Radović, a nema takvoga ni među šest stotina naših aforističara koji su u proteklih pet decenija objavili hiljadu i po zbirki aforizama!

Odmah se postavlja pitanje: koliko neko treba da bude neobrazovan, neobavešten, slep, ravnodušan i neodgovoran pa da previdi postojanje aforističara, pisaca koji našu književnost čine posebnom u odnosu na druge književnosti. Da li je u pitanju već poslovični nemar i aljkavost zaduženih za promociju naše književnosti u svetu, ili je i ovoga puta reč samo o dobro obavljenom cenzorskom (čitaj: policijskom) poslu?

Za aforističare su, očigledno, i dalje rezervisane crne liste i neki drugi spiskovi.

Pomenuti projekat je realizovan u nekoliko varijanti: luksuzni katalog na srpskom jeziku (ćirilično i latinično izdanje), već je objavljen i predstavljen na međunarodnim sajmovima knjiga u Skoplju i Solunu, a katalog na engleskom, nemačkom, ruskom i kineskom jeziku tek treba da bude publikovan. Kad prevodi budu gotovi, nepotpuna slika srpske književnosti biće dostupna i strancima.

Jedna od vrednosti koju Srbija ima, a kojom se nikada u svetu nije podičila, jeste i srpski aforizam. Da Nemačka, Francuska ili Engleska imaju ono što su naši aforističari stvorili u dvadesetom veku, o tome bismo odavno znali i mi i svi drugi.

Savremeni srpski aforizam, u koji se uselio i rekao bih trajno nastanio lepi Domanovićev duh, mogao bi da bude srpski brend. Ali nije i neće biti, jer mi ono što je samo naše ne želimo ni sa kim da delimo.

Reč je o propustu za koji se slobodno mogu osećati krivim sva ministarstva kulture u proteklih nekoliko decenija, svi koji su odlučivali o tome koje će knjige iz Srbije biti prevedene i ponuđene svetu, svi koji su ikada pravili spiskove za studijske boravke i gostovanja naših pisaca u inostranstvu, svi koji su bili dužni da razmišljaju o kulturnom imidžu naše zemlje u svetu.

Iako se kod nas više od dva veka pišu aforizmi koji i kvalitetom i kvantitetom višestruko nadmašuju sve druge sredine sveta, aforizam je u našoj književnoj nauci marginalizovan, tačnije rečeno, prećutan! Od svih književnih oblika aforizam je najmanje istražena, a ponajviše zanemarena i potcenjena vrsta. Oficijelna kritika i dalje više ceni osrednji roman ili kakvu proznu postmodernističku papazjaniju, nego odličnu knjigu aforizama.

Književna forma kojom se čuveni poljski satiričar Stanislav Ježi Lec proslavio u svetu, kod nas, uprkos visokom kvalitetu koji nude naši aforističari, nikako ne uspeva da legalizuje svoje književno građanstvo.

Domaći književni mentori sa staljinističkom revnošću, već decenijama diskriminišu najmanju književnu formu, kao da zaista obim, a ne kvalitet određuje mesto i rang umetničkog ostvarenja.

Pitanja je mnogo, a odgovora nema.
Zašto aforizam nije ravnopravan sa drugim književnim vrstama?
Zašto se aforizam u teoriji žanrova uzgredno pominje?
Kada će domaća književna kritika spoznati da je i aforizam književni oblik?
Zašto su aforističari kolektivno prognani iz srpske književnosti?
Dokle će oni koji nemaju talenta za pisanje, a imaju literarne ambicije, određivati ko je u Srbiji pisac a ko ne?
Zašto je aforizam pastorče u izdavačkoj delatnosti?
Zašto članovi žirija ne uzimaju u obzir knjige aforizama kada odlučuju o tome koje će knjige biti nagrađene?

Na ova i slična pitanja naši aforističari očekuju odgovore, a od autora nesrećnog projekta zahtevaju da odmah sačine novi katalog, u kome će na adekvatan način biti predstavljeni i naši aforističari.